Možda je bolje reći šta svet želi da sazna o virusima, a zatim i KOVIDU 19. Ali, situacija je takva da mu niko o tome ne priča. Najviše dobijamo obaveštenja o toku epidemije, o novoobolelima o broju obolelih na respiratorima, o umrlima, o nekoliko mera zaštite: nošenje maski, pranja ruku, izbegavanja blizine drugih ljudi odmicanjem na rastojanje od najmanje dva metra i sl. A na svakom licu koje gledam dok razgovaram sa nekom osobom, vidim pitanje: „zašto“, „zašto“, „zašto“… Zašto da nosim masku, zašto da perem ruke, zašto da držim ostojanje od drugih od dva metra i stotinu drugih „zašto“, spomenutih i nespomenutih.
U razgovoru sa narodom, ali i iz saznanja šta narod interesuje iz novina sa televizije, iz komentara u novinama posle članaka o KOVIDU 19, izvire niz pitanja na koja treba dati odgovor. Ko će drugi, pre svih dati odgovor, nego – lekari. Ali oni se ne bave time, ili ne na način kako bi to narod želeo. Postoji jedna mudrost o odnosu lekara i naroda. Da bi lekar trebalo prvo da sluša šta narod kaže, pa da planira, organizuje i prilagodi svoj rad i odredi svoje aktivnosti koje bi odgovarale shvatanju i mogućnosti da ih narod primeni. Ne odstupajući od prvog principa medicinske etike: “Prvo je ne naškoditi“.
Više se bavimo time da li su podaci pravi ili lažni, nego epidemijom i KOVIDOM 19. Kada se radi o smislu ove zdravstvene pouke, prvo, što narod interesuje je, da li postoji lek i vakcina, mogućnost lečenja i dokle se stiglo sa vakcinom. Ova pitanja postavljana su na konferenciji za štampu. Kako god da je, novinari su između naroda i lekara. Lekari nisu hteli odgovarati na neka pitanja. Govorili su:“Pustite nas da radimo svoj posao“. ili napuštali konferenciju za štampu pod izgovorom: “Idem da sa mojima kolegama na klinci lečim obolele. Njima je pomoć potrebnija“. Kada lekari ne odgovaraju na pitanje školovanih i laika, ili naroda, ispada da narod smeta lekarima. Lekari su učili medicini zbog naroda i za narod. Znači, ne može narod smetati lekarima. Obrnuto je: lekari koji nisu predati lekarstvu, smetaju narodu.
Kada se radi o odgovoru na pitanje da li postoji lek proiv KOVIDA 19 – POSTOJI. Zove se Remdesivir. Nalazi se u protokolima infektivnih klinika. Ovim lekom postižu se dobri rezultati u lečenju teških bolesnika obolelih od KOVIDA 19. Lek Hlorokin, za koji su kod nas političari pisali recept, ne leči – nego ubija.
Vakcina ne postoji još uvek. Više zemalja sa visoko razvijenom naukom, radi na njenoj proizvodnji i ispitivanju. Kada te ektivnosti budu okončane ona će biti primenjena. Kada se to dogodi iščeznuće mučna neizvesnost šta će se dogoditi ako obolimo.
Pitali su me da li i oni koji su preboleli KOVID 19. Mogu da obole. Iskustva sa SARS-om i MERS-om, koji su rođaci KOVIDA 19, govore da mogu. Da bi se znalo šta će biti sa onima koji su preležali KOVID 19, još se ne zna. Vreme će nas naučiti. Dotle će efikasni lekovi i vakcina biti potrebni.
Leto će proći dok dlanom o dlan, i približiće se vreme vakcinacije protiv sezonskog gripa. Neka se svako vakciniše vakcinom protiv gripa! U sezoni gripa neće oboleti od gripa ko je vakcinisan. Tako će lekari znati, da onaj ko je oboleo od sezonskog gripa, ne boluje od KOVIDA 19. To će im pomoći da postave dijagnozu i preduzmu potebno lečenje.
Mnogi su me pitali o epidemiji: dokle je stigla u svome toku, šta znači, prvo, smanjivanje broja obolelih, pa sada povećanje; šta znače novi termini: epidemijski talas, a zatim novi talas, pa i talasić!, epidemisjki džep ili rep, da li, ako više ljudi testiramo, imaćemo više obolelih, a kada to ne bi činili bilo bi konformije itd.
Kada je reč o epidemijskom talasu, o njemu govorimo kada se broj obolelih javlja stalno (kontinuirano) u jednom vremenu. Novi talas je kada je prvi prestao pa se ponovo počnu da javljaju oboleli i zaraženi. Epidemijski džep i rep, ne znači kraj epidemije, to je samo neki od njenih pojavnih oblika. Bolje je te pojave nazvati epidemijskim žarištima.
Pitanje o, prvo, manjem broju javljanja naovooblelih i zaraženih KOVIDOM 19 je neodgovorno i traljavo prijavljivanje, nezakonito postupanje sa prijavama obolelih i inficiranih. Do toga je došlo smanjivanjem broja obolelih za 4000 i više, smanjivanje broja novootkrivenih i inficiranih istim metodom na dnevnom nivou, i ko zna još kakvim i zbog čega, igrama sa statistikom i statističkim podacima. Nije do toga došlo zbog prirodnog toka epidmije. To je izavalo veliku zabunu u javnosti i kako kaže prof. Radovanović, članovi stručnog štaba su sami sebe „diskreditovali, penzionisali i poslali u irelevantno“. Ali šta to vredi? Ostaje, da ne mogu da poprave štetu koju su svojom neodgovornošću, u igri struke i politike, napravili.
Testiranje nije razlog javljanja novih novoobolelih i zaraženih. Testirati treba što veći broj da bi se otkrili novi slučajevi koje treba izdvojiti iz zajednice i lečiti. Francuzi su suzbijali epdiemiju KOVID 19, testirajući i po 30.000 ljudi nedeljno. Naša je greška što nismo to činili u početku epidemije jer bi sprečili, da mnogi koji su obeleli, ne obole.
U Rajcu, 25. juna 2020. godine
Dr Petar Paunović, učitelj zdravlja