Otvoreno pismo gospođi Maji Gojković,
ministarki kulture Republike Srbije,
u vezi sa najnovijim dešavanjima
oko Miroslavljevog jevanđelja
Poštovana gospođo ministarka,
Kako prenose mediji, dana 21. jula 2021. godine, tokom konferencije za štampu povodom potpisivanja Sporazuma o digitalizaciji Miroslavljevog jevanđelja, izjavili ste sledeće:
„U Srbiji se pre otprilike 30 godina pojavio falsifikat i ovo će biti pravi način da sprečimo tako nešto i prodaju jednog lošeg falsifikata za ogroman novac. Uložiću napore, ako treba i sudsku zabranu da uradimo, jer se taj izdavač ponovo pojavio na tržištu.“
Blago je rečeno da smo, kao ljudi koji se 30 godina bave Miroslavljevim jevanđeljem i faksimilima najvrednijih srpskih rukopisa, zapanjeni Vašim navedenim tvrdnjama, s obzirom na činjenicu da nemate nikakve veze sa izdavaštvom. O tome da li je naše izdanje falsifikat (ilegalna kopija), već je donelo odluku Vaše ministarstvo 1999. godine. O tome koliko je loš ili dobar, odluku su već doneli UNESKO, svetske biblioteke i kolekcionari, tj. stručnjaci, koji su ga kupili „za velike pare“, kako kažete. Srpske biblioteke i manastiri ga nemaju zato što je Vaše ministarstvo podelilo primerke drugovima političarima.
Upravo u vreme dok ste predsedavali Narodnom skupštinom Republike Srbije, 2017. godine, Aleksandar Vučić je položio predsedničku zakletvu na, kako vi tvrdite, „lošem falsifikatu“. Isti „loš falsifikat“, prilikom posete Vatikanu, predsednik Vučić poklonio je papi Francisku kao zvanični državni poklon.
Istorijat tog „lošeg falsifikata“ izgleda ovako:
– Objavio ga je AIZ Dosije u saradnji sa SANU. Knjiga je odštampana u Johanesburgu, kako je ne bi zaplenilo Ministarstvo kulture;
– 1998. godine knjiga je zabranjena u Srbiji, navodno po usmenoj naredbi s najvišeg mesta, a naredne godine, opet po naredbi s najvišeg mesta, „loš falsifikat“ je legalizovan Sporazumom između AIZ Dosije i JP Službeni list, s jedne strane i Ministarstva kulture, Narodne biblioteke Srbije i Narodnog muzeja s druge strane;
– U periodu dok je „loš falsifikat“ bio zabranjen, otkupile su ga najveće biblioteke i univerziteti sveta (Kongresna biblioteka u Vašingtonu, Britanska biblioteka, Prinston, Harvard, Jejl, Oksford, Kembridž, Lomonosov…) i pohranile u specijalna odeljenja gde čuvaju najvrednije knjige. Koliko nam je poznato, nijednu Vašu knjigu ili knjigu koju su izdale institucije s kojima ste potpisali Sporazum o digitalizaciji (i izradi faksimila) nisu kupile strane biblioteke;
– S druge strane, u periodu dok je „loš falsifikat“ bio zabranjen, Ministarstvo kulture, Narodna biblioteka i Narodni muzej uzeli su iz budžeta Srbije 1.628.470 DEM za izradu fototipskog izdanja. Ovim sredstvima treba dodati još 1.600.000 DEM koji su prikupljeni u državnom Fondu Miroslavljevo jevanđelje 1992. godine. U današnjem novcu, kad se uračuna inflacija, to je više od 8.000.000 evra. Original je raskoričen, urađena je konzervacija, pa je pristupljeno snimanju, koje je trajalo 45 dana. Potom je urađena digitalizacija i rukopis je ponovo ukoričen. Rezultat – novac je nestao i ništa nije urađeno po pitanju faksimila;
– Godine 2000, „loš falsifikat“ predstavljen je u prepunoj svečanoj sali SANU. Akademiju su tada vodili ljudi od integriteta, Dejan Medaković – predsednik, Miroslav Pantić – potpredsednik, Predrag Palavestra – sekretar odeljenja za srpski jezik i književnost… koji su rekli da je u pitanju: … velelepno izdanje, u svemu i do najsitnijih pojedinosti slično originalu;
– Godine 2005, na osnovu „lošeg falsifikata“, UNESKO je uvrstio Miroslavljevo jevanđelje u Pamćenje sveta, među, tada, 120 najvrednijih dokumenata u istoriji civilizacije;
– Godine 2007, Ministarstvo kulture je povodom Dana evropske kulturne baštine, umesto najavljenog originala, izložilo „loš falsifikat“ u lažnoj klima komori u Hramu Svetog Save. Tako je institucija koju predstljavljate, pored evropske javnosti, prema procenama novinara, obmanula oko 300.000 ljudi koji su satima čekali da prođu, kako su mislili, pored najvrednije srpske knjige.
Kako prenose mediji, Vi ste najavili i snimanje dokumentarnog filma o istorijatu Miroslavljevog jevanđelja.
– Ukoliko niste znali, 2007. godine, naš priznati reditelj i član ekipe koja je radila na „lošem falsifikatu“, Boško Savković, završio je snimanje dokumentarnog filma i serijala o istorijatu najvrednijeg srpskog rukopisa pod nazivom “U početku beše reč”. Glavni junak filma je bio upravo „loš falsifikat“, kako ga vi nazivate. Ministarstvo kulture je u zvaničnom dopisu izjavilo da je snimanje tog filma najvažniji poduhvat u kulturi te godine i da će ga pomoći svim sredstvima. Savković nije dobio ni dinar od ministarstva, a film je osvojio 7 nagrada na svetskim festivalima. U više navrata ovaj film i serijal su emitovani na RTS-u, kao i na nacionalnim servisima zemalja u regionu. Film i serijal su emitovani i na velikom broju kablovskih TV stanica u Americi i Australiji, film je pohranjen u Arhivu Jugoslovenske kinoteke, a i bezbroj puta (često bespravno) korišćen u diplomatskim predstavništvima Srbije širom sveta.
– 2019. godine, u saradnji sa vodećim svetskim proizvođačima štamparskih mašina i upravnicima rukopisnih odeljenja evropskih nacionalnih biblioteka, izradili smo možda i najuspeliji faksimil na svetu. To je onaj, čiju zabranu najavljujete. Poduhvatu se pridružila Mitropolija crnogorsko-primorska.
Našu izložbu o istorijatu rukopisa, koja kruži širom sveta, do sada je videlo više od 500.000 ljudi, dok Vi držite konferencije za štampu i pretite zabranom;
– 2021. – Vi ste, gospođo ministarka, odlučili da pristupite, kako kažete, novom „raskoričavanju“ (povređivanju) navrednijeg srpskog rukopisa i njegovoj digitalizaciji. Vaša prethodnica, dr Nada Popović Perišić, već je obavila (razvezivanje i) digitalizaciju u periodu 1998-1999. godine, a snimci iste nalaze se na sajtovima svetskih biblioteka. Potom, kako najavljujete, pristupićete (trećem nevidljivom) državnom izdanju faksimila Miroslavljevog jevanđelja i izradi dokumentarnog filma o istorijatu rukopisa, koji već odavno postoje i doživeli su svetska priznanja (?!).
Ukratko:
Državni poduhvat Miroslavljevo jevanđelje potrošio je, od 1966. godine do danas, 8.000.000 evra (u današnjoj protivvrednosti) državnih para na nevidljivo fototipsko izdanje.
Novi pokušaj poveren je iskusnom timu, koji već 40 godina, uz punu državnu podršku i sa neograničenim sredstvima, neuspešno radi na fototipskom izdanju Miroslavljevog jevanđelja i nema ijedan relevantan tekst o najvrednijem srpskom rukopisu. Isti tim već 70 godina radi na srpskoslovenskom rečniku jevanđelja i stigao je do radne verzije odrednica pod slovom A (??).
Narodni poduhvat Miroslavljevo jevanđelje, od 1994. do danas nije potrošio ni dinar državnih para, a napravio je dva vrhunska faksimila i pomenuti petočasovni dokumentarni serijal o istorijatu rukopisa. Izdanje iz 1998. godine urađeno je uz državnu zabranu i strane sankcije, sa samo 10% neophodnih sredstava – i to na drugom kraju sveta – u Johanesburgu.
Izdanje iz 2019. godine smatra se jednim od najuspelijih faksimila na svetu (po pitanju štampe, poveza, naučnih studija i prateće opreme) i strani distributeri su mu odredili cenu od 15.000 evra.
Zamislite šta bi bilo da su uloge bile obrnute – da je država Srbija uložila 8.000.000 evra u ovaj drugi tim?
Iskreno se nadamo se da ste se samo rukovodili lošim savetima svojih saradnika, te da Vam nije bila ideja da uradite novo nevidljivo državno izdanje, koje bi se, poput prethodnih, „završilo“ sa 100%, u novcu vidljive, nečije provizije.
Naša topla preporuka je da se izdvojena sredstva usmere u izradu faksimila najvrednijih srpskih i pravoslavnih rukopisa (Srpski psaltir, koji se čuva u Minhenu, Ostromirovo jevanđelje…), na kojima radimo u saradnji sa vodećim svetskim stručnjacima.
No, na osnovu višedecenijskog iskustva, predviđamo da će Vaši savetnici predložiti najgluplje rešenje, te s radošću očekujemo buduća suđenja i poređenja rezultata rada državnog i Narodnog poduhvata Miroslavljevo jevanđelje.
Veljko Topalović i Boško Savković