Nisam bio te 2000. godine na takozvanom nultom Egzitu. Nekih 340 kilometara od Novog Sada u redakciji malih opozicionih novina spremali smo se za predstojeći društveni zemljotres. Ali sve su oči tog leta na istoku Srbije bile uprte ka severu, uši načuljene da čuju kako se muzikom, igrom, osmehom i ljubavlju drma kavez jednog režima. Javljali su se prijatelji, rođaci i studentarija da prenesu utiske sa rađanja jedne bajke.
Bio sam na jednom od prvih Egzita posle petooktobarskih promena, gledao kako mladalački polet prosipa ideje, kako iskre aktivizma lete kroz sve četiri dimenzije ovozemaljskog, kao oni užareni opiljci sa brusnog kamena oštrača noževa.
Doselio sam se u Novi Sad 2004. i kao novinar upoznao Exit ekipu kojoj smo mi trebali da bi širili svoje ideje aktivizma i optimizma, a oni nama… pa, iskreno, ne preterano zbog posla, više za koju akreditaciju više i priliku da upoznamo nekog od naših iz detinjstva, ili tadašnjih, muzičkih idola. A bilo je svega. Od multietničnosti, multikulturalnosti, preko borbe protiv rasizma ili protiv nasilja nad ženama, trgovine ljudima, do jednostavne afirmacije humanizma.
A onda se nešto desilo. Počela je da stiže budžetska lova, od lokalne, preko pokrajinske, do republičke. Sponzora je bilo sve više, kao i bina, publike takođe. Pojavljuju se limuzine, džipovi veličine omanjeg kioska, a zli jezici kažu i lir-džetovi. Pojavljuju se u vokabularu reči stejdž, bekstejdž, hedlajner i ponajviše mister dolar. Iznurena organizaciona garnitura posle festivalskog ludila kosti odmara na egzotičnim destinacijama Indijskog i drugih okeana, a oni novinari, saveznici s početka bajke, postadoše zlonamerne dosade koje ruše imidž Exita koji je postavio Srbiju na mapu obaveznih destinacija omladinskog i festivalskog turizma, vratio joj ugled u svetu i popravio finansijsku krvnu sliku milionima i milionima evra, a samo zato što pitaju za finansijski izveštaj. Makar onaj kojim se pravdaju narodne pare. Valjda je zato i broj novinarskih akreditacija bio suprotno proporcionalan rastu VIP pozivnica sa adresama Gradska kuća, pokrajinski sekretarijati i Nemanjina u prestonici na broju od nula, do beskonačno. Brojke su vrtoglavo rasle, 50 hiljada, 60 hiljada, 70 hiljada posletilaca po večeri. Sa svih meridijana, plus Arktika i Antarktika. Ko ne veruje neka prebroji sam.
Pandemija korona virusa naglo je povukla ručnu na toj psihodeličnoj vrtešci. Mnogi su poispadali, većina se dočekala na noge.
I konačno, došao je i taj jubilarni 20. festival. Takozvani Exit 2.0, novosadski još samo po tome što se održava na Petrovaradinskoj tvrđavi koja je odolela vekovima, ali basovima možda neće, Exit je sad multinacionalna kompanija, konglomerat regionalnih festivala, sa ćerkama firmama, fondacijama, sa multietničkim upravnim odborom i nebitnim nadzornim. Od aktivizma ostade još samo malo reciklaže limenki i plastičnih čaša, kao i aktivnih i agilnih promoterki piva, elektronskog pušačkog pribora, poznatog brenda munšajna i platnih kartica.
Na Mejnu je pevala Senidah!
Svaka bajka ima srećan kraj.
Miljan Vitomirović, novinar i publicista
Foto: Ivan Milinkov
