Studentkinja Fakulteta političkih nauka i aktivistkinja Jelena Anasonović rođena u Zaječaru obratila se našoj redakciji sa molbom da objavimo njeno pismo podrške udruženjima Dečiji centar, L-down i Rime, te ga prenosimi u celosti:
Kreće se od početka.
No, ja ću ovde od kraja. Od mogućnosti da još jedan grad u Srbiji umre. Da deca ostanu u mraku. Bez mesta odakle su stremili ka svetu, ka boljoj budućnosti, radeći na sebi i pomažući drugima. Jer su nas tako učili. Jer smo se tako ponašali. Jer smo to živeli.
Ali, ne pričam o školi kao mestu gde sam ja učena ovim vrednostima. Pričam o bastionu slobode i tolerancije u malom gradu na istoku Srbije. Govorim o Dečijem centru u Zaječaru, udruženju koje već četiri godine vodi glumica Selena Ristić Vitomirović. Zovu je Seka i iako to udruženje nije postojalo kada sam ja išla u srednju školu, sve mogućnosti koje ono pruža sada, mi smo koristili jer smo uz Seku učili, glumili i recitovali.
Pre nepunih mesec dana, Gradska uprava poslala je dopis da se Dečiji centar kao i Udruženje L Down i Rime isele iz prostorija koje su 2013. godine dobili na korišćenje od grada u periodu od deset godina. U pitanju je kuća i dvorište koje je nekada bio vrtić, ostavljen da propada, sa neadekvatnim uslovima za funkcionalno korišćenje. No, hrabri ljudi iz ovih udruženja, uz pomoć donacija i ličnih sredstava, uspeli su da od ruiniranog vrtića naprave jednu toplu i prijatnu atmosferu za decu i mlade. Za različite dečake i devojčice, koji su tu učeni i bodreni da budu svoji i drugačiji, ali da poštuju i one koji nisu slični njima. Da budu tolerantni i spremni na to da je život maćeha, ali da oni nisu kabadahije pa da svoju nadmoć ispoljavaju nad slabijima od sebe.
Imala sam tu čast da sam prošle jeseni deci i mladima iz Dečijeg centra držala trening o besednišvu i omladinskom aktivizmu. Ne, nije floskula kada kažem da su ta deca i ti mladi budućnost ove zemlje. Jer su upijali i tada a i pre i nakog toga znanja i veštine. Ali ih i preispitivali. Pokazano im je da mogu i moraju da se pitaju. Da moraju da razmišljaju o društvu, o sopstvenim odlukama, o ljudima iz marginalnih grupa, o svojim vršnjacima i njihovim problemima.
Ti mladi ljudi su uz Seku hrabro stali na scenu i prvi u Srbiji napravili predstavu„Drug nije meta“ i prešli 3000 km podržavajući kampanju za usvajanje Aleksinog zakona. Ti mladi već dve godine zaredom pomažu da Dečiji centar iznese međunarodni festival „Art zona za sve“ u kome su do sada ravnopravno učestvovala i deca sa smetnjamau razvoju i invaliditetom, iz 26 gradova iz zemlje i inostranstva.
Da biste shvatili značaj Dečijeg centra u Zaječaru, morate da znate da je to grad gde su se u poslednjoj deceniji održavala „Kulturna leta“ bez kulture, gde je gradska vlast dovodila estradne umetnike i plaćala im basnoslovne svote novca radi izvođenja koncerata. Da je to grad gde te iste vlasti nemaju da plate prevoz mladima za odlaske na državana i međunarodna takmičenja ili kampove. Da je to grad Gitarijade, koja se poslednjih godina koristi zarad političkih poena i polako propada. Da je to grad gde u pozorište idete da biste bili u bioskopu i da na „daske koje život znače“ ne izlaze deca da glume i uživaju u tome, već da bi bili viđeni i slavni. Da je to grad kojim, ako se prošetate mimo letnjeg i raspusta za Božić, nećete sresti svoje vršnjake iz srednje škole. Samo starije i mlađe od sebe.
Moji vršnjaci se u Zaječar ne vraćaju. Jer je to grad kome su amputirali kulturu, kome su sasekli muzičku scenu, kome sada žele da pucaju u dušu i ubiju Dečiji centar. U kome se jasno stavlja do znanja da kultura, umetnost i rad sa mladima nije bitna tema. Da oni ne žele mlade otvorenog uma, već zatucane i neobrazovane kojima će mnogo lakše manipulisati.
Za tačno pet dana, 19.novembra, iseliće Dečiji centar i udruženje L Down i Rime. Ti mladi ljudi i deca, ali i oni kojima je taj prostor sve, jer tu po prvi put nailaze na jednak tretman i na istinski pruženu ruku prijateljstva, ostaće na ulici. Neće imati više prostora za glumu, balet, hor, slikarstvo, za radionice koje drže njihovi vršnjaci, neće imati mesta gde da upoznaju i one vršnjake koji nisu u jednakoj životnoj poziciji kao i ostali. Neće imati prilike da uče o različitostima i solidarnosti iz prve ruke.
Jer ta deca i ti mladi i Seka nemaju novac koji kvazi zarađuju u Dečijem centru, kako to tvrde čelnici grada. Oni imaju samo velika srca. I velike snove. I naša je dužnost kao deci koju je Seka pre par godina izvodila na put , usmeravala, slušala i savetovala, da ne pokleknemo. Da ne ćutimo i ne okrećemo glavu.
Naša je dužnost da Dečiji centar i udruženja L Down i Rime branimo. Jer tako branimo jedino mesto koje na istoku Srbije poštuje i uvažava različitosti na svim nivoima. A to je potrebno da bismo nastavili da živimo. Ali istinski.