Da mi je neko pre par nedelja rekao da ću u ovoj rubrici pisati o nekoj knjizi ja bih mu odmah izdao (doduše, nevažeću) potvrdu da je skrenuo sa uma i puta a evo da objasnim otkud taj preokret. Nisam neki veliki poznavalac literature, pročitao sam nešto knjiga ali sam daleko od toga da sebe smatram znalcem. Kad sam ovako samokritičan, te se posuh pepelom, da razjasnim od čega se radi.
Još iz doba srednje škole dojadila su mi nastavnička pitanja-šta je pisac hteo da kaže? Baš me briga šta je pisac hteo da kaže, bitno je kakve sam ja poruke primio. I, da ne kilavim previše –hoću da kažem neku reč o knjizi našeg čoveka. Do ruke i očiju dođe mi prvi roman mladog Potića- Dnevnik neutešnog astronauta (pošteno sam je kupio) na promociji nedavno održanoj na tavanu gradske biblioteke.
Pravo da vam kažem retko idem na promocije knjiga ovdašnjih priređivača i pisaca, nešto nisam umeo da dokučim značajne razloge da ih čitam a na Potića, još poodavno, „ablendovao“ mi je drug Stojko, novinarčina, koji ima nos za dobre pisce. Pre par godina nešto sam se smucao po Arhivu i tada mi Potić pokloni jednu svoju „taze“ knjigu kratkih priča. Videh da drug Stojko ne omanjuje i bio sam siguran da je prvi roman ovog momka vredan kupovine i čitanja.
I ovo što pokušavam da napišem nije nikakva književna kritika, taman posla, već priča o nama, o gradu, državi, o vremenu u kome živimo. Ivan je pisao o sebi i nama i moram da vam kažem da sam stekao debeo utisak da nije zadovoljan sobom ali još manje nama. Lično sam poznavao ili poznajem veliku većinu osoba oko kojih je Potić gradio likove romana. Neke prosto nije morao a i hteo da mnogo zaogrće, isuviše su prepoznatljivi. Koristio ih je da kroz njih ispriča svoju priču. Dvoumim se da li da i njima preporučim da se „pročitaju“ u knjizi, baš su „pogođeni“!
Tek nakon čitanja romana shvatih zašto je promocija održana tamo gde je održana, zašto je knjigu autor morao da štampa o svom trošku a ušla je u 40 najboljih romana pisanih na srpskom jeziku za najveću književnu nagradu na Balkanu. Istina i dalje ovde nema prođu, u gradu i državi. Da je imao nekog ozbiljnog izdavača bio bi on u krugu od desetak kandidata za nagradu NIN-a. Nismo mi provincijalni samo zato što smo daleko od Beograda, vlastodršcima odgovara da budemo provincijalni a to je najbolje tlo za bujanje takvih lokalnih usrećitelja. Daš dvadeset hiljada evra za neku Karleušu ili tako to i to je kultura. Sećam se da je nekoliko godina živela književna edicija Istok-Zapad i da je tu iz gradske kase otišlo na nagrade i štampanje osrednjih knjiga i autora brdo para. Pun pogodak u promašenu investiciju a za domaći kvalitet nema para.
Ne bih da nabrajam koliko mi je monografija, studija, zbirki poezije… lokalnih autora dopalo ruku u proteklim decenijama i, priznajem, nisam uspevao da proniknem u „umetničke i trajne vrednosti“ tih spisa. Naravno bilo je nekoliko izuzetaka. Setih se da je pre desetak godina jedan ovdašnji pesnik dobio pozamašnu stipendiju (Fond Borislav Pekić) da dovrši svoj prvi roman. Nisam imao prilike da čujem da je tako i bilo a ako je završen baš bih voleo da ga pročitam.
Zašto toliko drobim o našem odnosu prema ovom i sličnim autorima. Momak ima ozbiljan format u glavi i to što radi- radi na pravi način. Piše onako kako misli a ne onako kako bi neki voleli da piše. Udvorička poezija i proza su na ceni, skoro kao Zvezde Granda. Da ne bude zabune –nisam neki poseban prijatelj sa Potićem, razmenili smo nekoliko rečenica a mišljenje o njemu stvorih na osnovu ovog romana i stvarno sjajnih pesama koje čitam na fb. Toplo preporučujem svima da se „sprijatelje“ sa njim na fb, čitaće dnevnu pesnikovu reakciju na sve što nam zagađuje život.
Što se mene tiče, ne morate da kupite ovu knjigu ali je svakako pročitajte, svi smo u njoj, ponajviše oni koji se neće tamo pronaći, oni su već zbrisali u neku drugu galaksiju. I nije poseban problem, bar mi se tako čini, što je Potić neutešni astronaut, problem je što svi postajemo neutešni kosmanauti.
Što bi rekli u mom selu-ko zna zašto je dobro što se tako dripački ponašamo prema onima koji imaju i umeju da kažu ono što svi možemo da vidimo. Kažu da korupcija uništava pravu umetnost.
P.S. Da neko ne pomisli da sam prešaltovao na lepu literaturu, te da sam ostavio „neutešne političare“. Bez tuge i suza, molim. Vraćam se na moje omiljene teme čim pre. Osećam da ćemo u petak dobiti gomilu „akademika“ koji će biti neiscrpna inspiracija. Svakako, na čelu sa BN, načelnikom „akademije“ a proradiće i tržište diploma svih vrsta. Neki od njih će prvo morati da kupe svedočanstvo o završenoj osnovnoj školi pa će posle da „naprednjače“!
Vlado Madžoski