Duboko me je potresla vest da će jedan klub uz koji su generacije odrastale, u kojem su neki trenirali, a za koji su svi navijali (govorim o jednom davno prošlom vremenu), koji je osnovan pre gotovo sedam decenija, čije ime asocira na budućnost u koju treba da verujemo, uskoro biti ugašen!
Da, košarkaški klub „Mladost“ Zaječar će nestati iz sportske galaksije. Progutaće ga crna rupa politikanstva i mešetarstva, nesposobnosti, pohlepnosti i sveopšte propasti jedne varoši. Kažu, zadužila ga je neka marioneta prethodne vlasti, a ako ga neki novi gradski oci pomognu onda treba da zakrpe i mnogo ozbiljniju dubiozu drugog zaječarskog brenda, FK „Timok“ (osnovanog 1919. i za koji takođe čujem da sporo i bolno umire) koju je napravila takođe neka produžena ruka te iste prethodne vlasti.
I nije reč samo o tome da sam sa oba ova kluba bio nekako sudbinski povezan i bio „mali“ od slika sa utakmica, turnira ili priprema. Poznato je da nisam neki sportski talenat, ali sam trenirao u oba. U Timoku, doduše, nekoliko treninga, a u Mladosti ipak malo duže. Ali treniralo je još mnogo gojazne i smotane dece poput mene, jer smo tako bili u mogućnosti. Sada to roditelje košta mesećno dve ili tri hiljade dinara. I vraćamo se na suštinu. Na najpokvareniju verziju liberalnog kapitalizma i na opšti grabež za novcem. I to ne da se po svaku cenu zaradi, već pošto-poto otme ili ukrade.
Ali, da se vratim na temu „Mladosti“ i mladosti koja se skupljala na košarkaškom igralištu kod srednje škole. Na čijem se tribinama sedelo do kasnih večeri i gde su klinci od starijih slušali o nekoj „drugoj“ muzici i o nekom „tamo“ svetu. Igralištu gde je bilo i koncerata, ali i turnira u basketu koji su punili te iste tribine i na kojim se navijalo strastveno kao u Pioniru. A još pre toga je to bilo igralište gde sam imao čast da se divim jednoj generaciji koja je košarku igrala iz čiste ljubavi, munjevitim Điđinim kontrama, Cveletovoj finti sa loptom iza leđa, Gerinim skokovima, i majstorijama Fife, Pule, Žuće i ostalih. Sećam se da su otac, čika Trpko i još nekoliko ljudi iz uprave svojim privatnim automobilima, jer je bilo nekih problema sa autobusom, vozili igrače u Knjaževac na bitnu utakmicu sa „Ledom“ i da sam bio svedok fantastične atmosfere u kojoj niko nije prigovorio što u Fići ili Stojadinu i nema baš mnogo mesta za po četvoricu visokih ljudi. Izašli su pogrbljeni i ukočeni i pobedili.
A da se ne zaboravi, jer na internetu to nećete pronaći, i da su početkom osamdesetih, delom zbog te iste „Mladosti“, ali i zbog „Kristala“, Zaječarci mogli da uživaju u majstorijama američkog univerzitetskog tima iz Ilinoisa i naše „Crvene zvezde“, predvođene Zuferom Avdijom, a čiji je dres specijalno za tu utakmicu obukao i u njemu izašao na parket tadašnji kapiten „Mladosti“ Dragan Spasić Fifa. Amerikanci su pobedili, a neki od tih igrača kasnije su postale NBA zvezde. Da je Zaječar postao grad košarke potvrđeno je nekoliko godina kasnije, 1986/87. kada je gost bila reprezentacija Zaira u kojoj je igrao Dikembe Mutombo, kasnije poznati NBA igrač, a „Mladost“ sa trenerom Goranom Mijovićem Džerijem, specijalno za tu priliku pojačana sada živućom legendom, Sašom Danilovićem, slavila pobedu.
Pobedili su i ovi današnji klinci u, kažu, najmlađoj ekipi prvenstva, izborivši opstanak u Prvoj srpskoj ligi, pored jednog leskovačkog „Zdravlja“, Prokuplja i Sokobanje, i uz isti onaj entuzijazam uprave koji sam video kao klinac u jednoj drugoj eri, u onom prošlom veku. Oni su pobedili, a ako se ne nađe neko ko će pomoći da se „Mladost“ sačuva od nestanka, onda smo zapravo svi mi izgubili!
M.Vitomirović