Topli povetarac sa Povlena miluje lice Boška Ničića. Taj povetarac je Bošku više puta lekovito delovao na političku karijeru. Umeo je povetarac da malverzacije sa devizama devedesetih pretvori u politički progon, da pritvorenika pretvori u disidenta… Umeo je povetarac da miluje lice svih vlasti od Miloševića, preko Đinđića, pa do današnjih dana.
Čak I kada je “Crna ovca”, na izborima 2003. godine, voljom naroda proterana iz stada, kad god je Bošku trebalo, povetarac je duvao pokretan nekim čudnim pomalo neobjašnjivim, (ne)prirodnim procesima. Magični povetarac je Boško prizvao i nakon ovih izbora. Znao je da će povetarac šaptati u Beogradu, baš tamo, gde su za kadrove vlasti zaduženi, a za to vreme sa Povlena se gusta magla spustila preko Zaječara, da sakrije prljavu rabotu što se izborna prevara zove.
I taman kada se činilo da će politička alhemija, pretvoriti opoziciju u vlast, zbunjeni Zaječarci su na licima osetili dah hladnog vetra sa Vrške Čuke. Za tili čas se povlenska magla razišla, a u našem gradu se nikada jasnije nije videlo kako se princ opozicije pretvara u žabu željnu vlasti. Doduše sivi audi bez tablica se nije pretvorio u bundevu, ali mnogi politički lipicaneri se pretvoriše u miševe.
Još više od Zaječaraca bili su zbunjeni Beograđani. Mnogo toga nisu znali:
– Prvo, nisu ni znali da Vrška Čuka stvarno postoji. Mislili su da je to sinonim za kraj sveta, nešto poput vuko*ebine.
– Drugo, znali su da je princ opozicije žaba, ali nisu znali da je u pitanju krastača, što drastično smanjuje šansu da se u skorijoj budućnosti pojavi zainteresovana princeza za poljubac.
– Treće I najvažnije, nisu znali koliko je malo miševa na njihovoj listi.
Nakon nestanka povlenske magle/magije stvari su se u Zaječaru nepovratno promenile, Žaba skuplja hrabrost da se pogleda u ogledalu, miševi traže sigurna skloništa, a mi Zaječarci čekamo gradonačelnika I novu vlast, ali ne od miševa sastavljenu, već od normalnih ljudi, koji će znati da uhvate dobar vetar sa Vrške Čuke i konačno zaustave višedecenijsko propadanje našeg grada.
Dušan Vojvodić