U Zaječaru je u 70. godini života preminuo Zvonko Rajković, koji je sa bratom Zdenkom u veoma dugom vremenskom periodu imao veoma značajnu edukativnu ulogu promotera i propagatora aktuelne rok muzike.
„Blizanci Zdenko i Zvonko Rajkovic’ (1955) odrastali su slušajući Radio-Luksemburg. Od 1970. godine družili su se sa braćom Mićom i Mitom Aranđelović, koji su vodili disko-klub Aligator. Bili su njihovi najveći obožavaoci. Kada je propao pokušaj da rade zajedno u obnovljenoj diskoteci MZ, Zdenko i Zvonko počinju da rade samostalno u maju 1976. godine. Zadržali su stari naziv. Zvonko je preformulisao naziv i objašnjavao da je to skraćenica od „mladi Zaječara“ koji dolaze u diskoteku. Posao su počeli sa pojačalom Quad od 45 W. Kupili su Philips zvučnike od 50 W i sami napravili zvučne kutije. Tu je bio i analogni gramofon i kaset– dek. Kasnije su nabavili i Sansui pojačalo. U početku su puštali grupe Led Zeppelin, Deep Purple i slične, ali se ispostavilo da tu muziku sluša mali broj ljudi. Zbog toga je poseta u početku bila skromna, do tridesetak ljudi. Disko je bio smešten u sali Doma omladine. Istovremeno, grupa Zlatni prsti, a ponekad i drugi lokalni bendovi, održavali su tradicionalne igranke u Domu INA. Kada je Zdenko prvi put pošao u Italiju za ploče, dobio je savet da nabavi laku disko-muziku, a ne rok. Zvonko je bio razočaran videvši nove ploče; nije bilo muzike koju vole. Našli su kompromis. Puštaće komercijalnu disko–muziku, ali će dozirati rok-stvari. Počinjali su u 19 sati uglavnom progresivnom, andergraund muzikom u kojoj su čitav sat mogli da uživaju pravi ljubitelji.
Šest meseci kasnije, na osnovu stečenog iskustva, napravili su programsku šemu. Zdenko je bio D] i vodio program. Uvek je počinjao sa: „Dobro veče, dame i gospodo!“ Neuobičajeno za vreme socijalizma, i još u Domu omladine. Za muzičku špicu su odabrali kompoziciju „Vampir“ i od nje napravili špicu sa džinglovima. Bili su veoma probirljivi i kad se radilo o komercijalnoj, popularnoj muzici. Program se sastojao od polučasovnih blokova. Brzi blok bi prekidali na vrhuncu i posebnom muzičkom najavom počinjali novi, lagani. U periodu 1977/78. godine, dok je prva plesna škola radila u Domu omladine, ubacili su i blok sa muzikom za ples. Puštali su bečki valcer, argentinski tango, džajv, rokenrol, južnoameričke ritmove. Posve originalno, svakako jedinstveno za disko-klub. Osnovna šema je bila: prvi blok dens koji je trenutno u trendu, drugi – lagani, sentiš, treći – plesni ritmovi sa obaveznim rokenrolom, četvrti – rok-muzika, peti fank i šesti – rok–muzika, uglavnom hard-rok i hevi-metal do kraja večeri. Repertoar nisu unapred pripremali. Tek kada puste špicu prebirali bi po pločama i pravili program prema raspoloženju publike. Radili su po osećaju i trenutnom raspoloženju. Trinaest godina puštali su isključivo stranu muziku; pustili su samo četiri domaće stvari. Niko nije uživao u tom poslu kao oni. Nisu oni zabavljali publiku, ističu Zdenko i Zvonko, oni su se zabavljali zajedno sa njom. Zdenko je bio poznat kao DJ koji sve vreme pleše iza pulta i podgreva atmosferu. Vrteo je neke kompozicije mnogo puta u toku večeri i tako pravio hitove meseca koje je publika oduševljeno prihvatala. Tokom meseca bi lansirao novi hit, a stari potiskivao. To su postizali uporno ostajuéi pri nameri da puštaju samo kvalitetnu, nekomercijalnu muziku pružajući ljudima mogućnost da je z vremenom shvate i prihvate.
U prilično dugom periodu, Zdenko i Zvonko imaju veoma značajnu edukativnu ulogu promotera i propagatora kvalitetne rok– muzike. Nesumnjivo su bitno uticali na razvijanje dobrog ukusa kod zaječarske publike, posebno one mlađe. Nisu žalili ni novac, ni vreme. Nisu povlađivali željama i narudžbinama, već su traženu stvar emitovali prema proceni raspoloženja. Posetioci su poštovali disciplinu u radu.
Prvih nekoliko godina publiku su činili njihovi vršnjaci i devojke i mladići stariji od njih. Čim se gradom pronela vest o dobroj diskoteci, sala Doma omladine je uvek bila dupke puna. Postoji pouzdan podatak da su jedne večeri prodate 983 ulaznice, a bilo je preko hiljadu ljudi računajući i one u bifeu i hodnicima.
U MZ–u je uvek vladala izuzetno pozitivna atmosfera zahvaljujući publici i samim voditeljima. I pored mnoštva bolje opremljenih i luksuznih diskoteka u ]ugoslaviji, diskoteka MZ je bila nešto posebno po mišljenju mnogih gostiju iz Beograda, Niša, Novog Sada i drugih većih mesta. Govorili su da takvu atmosferu u disko-klubu nikad ranije nisu doživeli. Nesumnjiv je ogroman entuzijazam braće Rajković. Zarada je bila na poslednjem mestu. Nisku cenu ulaznice određivala je uprava Doma omladine, a Zdenko i Zvonko su u početku dobijali samo 20%, a kasnije 40% od inkasiranog novca. Sav novac su trošili na opremu i ploče. Vrlo često, davali su sav prihod u humanitarne svrhe. A budući da je sala Doma omladine oduvek ličila pre na veću šupu, nego na prostor za organizovanje zabave mladih ili nekih drugih kulturnih sadržaja, Zdenko je 1977. godine doneo iz Londona uljani lajt-šou. Njime su uspevali da prekriju sve zidove, plafon i samu publiku. Zvonko se dosetio da koriste epidiaskop i reprodukovali su slike sa omota ploča na paus papir koji je visio iznad bine. Bilo je to originalno tehničko rešenje. Potom je iz Milana doneo rok-enciklopedije, pa su i iz njih reprodukovali fotografije rok–muzičara. Želeli su da publici predstave i autore muzike koju slušaju, smatrajući da je i to deo njihove misije.
Trinaest godina, svakog petka i subote, disko–klub je bio otvoren četiri sata, a praynikom duže. Da bi održali dobru atmosferu i izbegli monotoniju, često su organizovali nagradne kvizove. Tokom 1978. i 1979. godine prikazivali su kratke crtane filmove usred programa. Bilo je to pravo osveženje za dobro raspoloženje. Dom omladine je tokom 1978. godine organizovao Disko vriska, program za zabavu osnovaca. Zdenko i Zvonko su vodili i tu diskoteku. Puštali su istu muziku kao i odraslima.
Kao što to često biva, uspešnost bude kažnjena umesto pohvaljena. Iako su blizanci, regrutovali su ih i poslali u vojsku istovremeno, iako to nisu želeli. To je bio jedini duži prekid u radu ovog izuzetnog kluba. Za to vreme, u Domu omladine je radila diskoteka 747. Ro povratku iz vojske dobili su dozvolu za rad od Opštinske uprave, a njihova delatnost je bila definisana i registrovana kao zanatska. U rešenju se zove „reprodukcija muzike slična zanatskoj“, a Zdenko nije DJ, već „reproducent muzike“. Plaćali su porez i osiguranje kao zanatlije. Preko radnje su ovlašćeno mogli da uvoze instrumente. Služeći vojsku u Mariboru, Zvonko je imao priliku da vidi video–bim. Oduševio se i po povratku u Zaječar kupio uređaj. Godine 1981. bili su među prvim domaćim disk–džokejima koji su reprodukovali muzičke spotove putem projektora. Tehnologija se sastojala u prenosu slike sa televizora putem sočiva na platno. Ono što su emitovali vizuelno, pratio je ton preko razglasa. Publika je bila oduševljena. Zdenko i Zvonko to nisu voleli, jer smatraju da spotovi odvlače pažnju od muzike. Ipak su se prilagodili ukusu i željama publike. Video kasete su nabavljali svake nedelje iz Londona i Frankfurta na Majni. Bili su apsolutno u trendu.
Na poziv ljudi iz kluba niškog Pravnog fakulteta, Zdenko odlazi u Niš 1984. godine. Čovek koji je ranije radio u studentskom klubu izgubio je publiku. U tom prostoru, Zdenko je muzičkim programom i opremom napravio klub „Rokoteka“. Radio je od septembra 1984. do maja 1985. godine. Reprodukovao je isključivo rok–muziku sa ploča, tako da je poseta vrlo brzo dostigla neverovatan broj od 2.500 prodatih ulaznica za četiri dana, koliko je radio u toku sedmice.
Rad diskoteke MZ odvijao se u Domu omladine. Vrlo kratko, dok je 1984. godine trajalo njegovo renoviranje, radili su u hali sportova preko leta. U julu i avgustu 1987. bili su angažovani četvrtkom, petkom i subotom na gradskom bazenu u okviru „Zaječarskog kulturnog leta“. Osim njih, gostovali su mnogi lokalni bendovi, glumci, komičari poput Ljubomira Andrića Ljube Moljca i Milovana Ilića Minimaksa. Svi su koristili njihovu opremu. Svake večeri bilo je oko 1.500 ljudi.
U kratkom periodu imali su termin i prostor i u Muzičkoj školi. Jedan dan u sedmici organizovali su dvočasovno slušanje kvalitetne, nekomercijalne muzike u miru. Pristup je bio slobodan, a dolazila je malobrojna odabrana publika pravi ljubitelji dobre muzike. U aprilu 1989. dobili su angažman u hotelu na Hvaru. Iz ličnih razloga Zvonko nije mogao da ode, pa je Zdenko otišao sam. Radio je šest meseci, svakog dana od 19 do 6 sati ujutro. Gosti su bili turisti iz Evrope. Dostigao je maksimum kao D]. Kada se u septembru 1989. vratio u Zaječar, izuzetni tandem Zdenko-Zvonko i kultna diskoteka MZ prestaju sa radom nakon trinaest godina“, navodi se u knjizi “Zaječarska rapsodija”, autora Zorana Aleksića Alekse.
Zvonko Rajković biće sahranjen u utorak, 23. septembra, u 12 sati, na zaječarskom groblju.
Izvor: Radio Magnum
Foto: društvene mreže