Školska zvona širom Srbije označila su 1. septembra 2021. početak nove školske godine, a đaci su se na kratko ponovo vratili u klupe, posle više od godinu dana brojnih iskušenja i izazova zbog pandemije korona virusa, onlajn nastave i učenja na daljinu.
Povratku u školske klupe, iz različitih razloga, obradovali su se i đaci i nastavnici, ali već posle dve nedelje u velikom broju opština najstariji osnovci prelaze na kombinovani model nastave, dok je većina srednjoškolaca časove slušala na daljinu. I ovaj model je nakon jedne sedmice zamenio narandžasti model…. i tako, zavisno od opština i gradova, neizvesna je svaka sedmica, jer je na sednici Kriznog štaba održanoj pred početak škole, dogovoreno da se ove školske godine odluke o modelu nastave ne donose na republičkom, nego na nivou lokalnih samouprava. Modeli se dele na zeleni, narandžasti i crveni.
A kako smo prošli prethodnu školsku godinu i deo pre nje, tačnije od 15. marta 2020. kada je proglašeno vanredno stanje i kada su prosvetari i đaci imali su svega nekoliko dana da se pripreme i nauče šta tačno znači onlajn nastava?
Profesorka geografije u OŠ “Đura Jakšić” Olivera Vasilijević kaže da je proteklih godinu i po dana bilo veliko iskušenje za prosvetne radnike:
Epidemija Kovida-19 je đake iz školskih klupa prebacila za pisaće ili obične stolove kod kuće, a učitelje iz nastavničkih kabineta u njihove domove.
Sa onlajn nastavom nisu se susrela samo deca iz glavnog grada Srbije, već i iz čitave zemlje, manjih gradova i zabačenijih, siromašnijih sredina u kojima je internet jako spor, ili ga čak i nema.
Poseban slučaj bili su đaci koji nisu imali potrebnu tehničku opremu, pa su morali da dolaze u školu po neophodne materijale za nastavu, a kad ih urade, ponovo su morali da se vraćaju u školu kako bi im nastavnici pregledali urađene zadatke.
“Kada je sve počelo marta 2020. godine našli smo se u nebranom grožđu, jer trebalo je napraviti kanale komunikacije sa učenicima i roditeljima i nama međusobno-nastavnicima, i nama je primarno bilo da ostvarimo prvi kontakt sa učenicima van škole. Snašli smo se tako što smo napravili grupe na vajberu i fejzbuku i na taj način smo direktno sa đacima komunicirali. Mi smo imali sreće da naša škola već poslednjih 15-ak godina ima virtuelnu učionicu i mi smo već imali dobru bazu nastavnih materijala koje smo mogli da ponudimo učenicima”, kaže profesor matematike i programiranja u Tehničkoj školi Jasmina Lilić:
U pandemiji korone se pokazalo kao neistina da je obrazovanje jednako za sve đake, potvrđuje nam profesorka filozofije i građanskog vaspitanja u Gimnaziji Slađana Stojanović:
“U početku smo mi svi prvo samo kačili materijal jer ni mi nismo drugo naučili. Ono što je meni bilo korisno je što sam ja decu pitala i onda su mi oni pomagali… Drugi period je bio malo bolji jer smo se mi bolje organizovali i desilo se da smo tada uz neki senzibilitet direktora, dobili neke kamere za video lajv, ja na primer ovde radim sa jednom grupom, snimam se, i oni me kod kuće prate. Međutim, to često nije bilo dobro jer nam nije dobar internet, pa se koči, i prvo oduševljenje je splasnulo zbog lošeg interneta. I tako imaš puno različitih mogućnosti, a ustvari nijedna ne radi celokupni posao. Kod nas nije postojalo od Ministarstva neko valjano uputstvo, čak je često bilo haotično, taman nešto skontamo da je tako, oni sutra to promene, mejlovi stižu u dva noću, užas jedan je bio stvarno, osećala sam se stvarno užasno poniženo. Ja sam očekivala od njih mnogo, a onda sam se ustvari sama snalazila, međutim verujem da mnogi nisu mogli sami da se organizuju. Prosveta je šarolika, tu rade ljudi spremni na promene, pa sve do onih koji nisu spremni za bilo kakve promene. Da ne spominjem koliko je bilo strašno ljudima u osnovnim školama i po selima gde deca nemaju uopšte kompjutere ili imaju jedan kućni telefon”
– Pored toga što smo “kačili materijale” i radili u realno vreme čas, ja sam svako svoje predavanje snimila, dakle imaju na YouTube moj kanal gde su sve moje lekcije koje sam predavala. To mi se činilo da je bilo najbolje kao neka živa reč. Ja nisam ispitivala onlajn, ali sam radila testove za koje postoje fenomenalne mogućnosti. I to je sada opet veština svakog od nas kako će da ta pitanja postavlja, neko kaže to oni sve isprepišu, pa ne mogu baš sve tako da urade, ja sam imala i dvojke, trojke, četvorke, petice…. Njihova reakcija je bila “vi ste sve uradili što ste mogli da uradite, ali ono što je bio problem je što nismo uopšte imali utisak da idemo u školu, posebno kad je bila kombinovana nastava”. Ovo onlajn nekako svi su u istom, a ovo kombinovano oni se nekako isključe odmah u petak i treba da se uključe sledeći ponedeljak, džabe ti tu nešto “kačiš” i tražiš od njih neke zadatke, neko uradi ali većina ne, kaže Slađana.
Ona dodaje da je dobra stvar da su nastavnici građanskog i saradnika na nacionalnom nivou napravili jednu organizaciju koja se zove NAGVIS, i tu se radi trenutno jedan projekat koji se zove “pandegogija”. Taj projekat se realizuje u pet regionalnih centara, tako da je uključeno 50-ak i više škola, a u pitanju je jedno veliko istraživanje u kome će roditelji, učenici i nastavnici odgovarati na pitanja kroz šta su sve prošli i rezultati će biti vrlo brzo predstavljeni.
“Svako je na svojoj strani imao probleme ali mislim da opšta slika mentalnog zdravlja nije uopšte dobra. Ono što sam ja sada primetila prvih dana septembra, njihove oči su tako nekako srećne što su u školi, ali istovremeno i strah što su tu. Svi nosimo maske dok ne sednemo, ne pričam sa njima o tome treba li se vakcinisati ili ne, ali pošto ja predajem logiku, ja onda probam negde da im kažem koliko je negde važno da mislimo o drugima. Mislim da to oni nisu dovoljno shvatili da kad se oni razbole, to nose svojoj kući, ali opet tu nema nekog rešenja”, smatra profesorka Slađana.
Majka jednog srednjoškolca u Zaječaru i studenta u Nišu smatra da se sistem tokom pandemije snašao najbolje što je umeo, ali da je mnogo zavisilo od pojedinaca odgovornih za nastavu. Međutim, kao najveću štetu koju je korona nanela učenicima, navodi nemogućnost druženja sa vršnjacima.
“Školovanje nije samo učenje, već i druženje sa vršnjacima, tako da su od početka epidemije deca uskraćena za jedan od najvažnijih segmenata odrastanja, sazrevanja i socijalizacije. Kada je reč o onlajn nastavi, neposredan kontakt ne može ništa da zameni koliko god da su nastavnici posvećeni, učenici odgovorni i tehnologija napredna. Imali smo tu sreću da smo s prelaskom na onlajn nastavu mogli da se organizujemo da istovremeno stariji sin student prati svoja predavanja, a mlađi srednjoškolsku nastavu. Fakultet je od prvog dana bio potpuno spreman za novi način rada, ali je sa časovima u srednjoj školi u početku bilo malo haotično, dok se đaci i profesori nisu snašli. Koliko se sećam jedino su časove matematike imali “uživo online”. Od septembra je već sistem bio potpuno uhodan. Kad god je sa gradivom negde “zaškripalo”, pomagao je stariji brat, ali mislim da su ostale “rupe” u znanju. Iskreno, brine me kako će biti ove školske godine. Mada, propušteno se uvek može nadoknaditi, navažnije je sačuvati zdravlje.”
Na početku ove školske 2021/2022. godine, roditelj srednjoškolca i brucoša iz Zaječara, nije ubeđen da su Ministarstvo i država uopšte u vezi obrazovanja izvukli pouke iz grešaka kojih je bilo mnogo u prethodnom periodu, odnosno od prelaska na drugačiji vid nastave. Razmišljanje ovog roditelja kreće se linijom pitanja i iskrenih odgovora, od kojih izdvajamo neka:
“Da li TV nastava, koja nije interaktivna i u zemlji u kojoj se koriste udžbenici različitih autora, pa samim tim ni lekcije nisu iste niti su po istom redosledu, može da se nazove online nastava? Često se čuje da pogotovo stariji prosvetni radnici ne umeju da koriste savremena sredstva komunikacije-pitanje je zašto još na leto 2020. ti “nepismeni” prosvetni radnici nisu uložili vremena i truda, a država napor da organizuje kurseve za sve kojima je to potrebno, da se opismene kako bi opismenili i učili našu decu. Kako ne shvatate da ne treba da smanjujete obim gradiva i ostavljate decu sa rupama u znanju, već da treba svi da promenite pristup, što od dece zahtevate sve vreme bez pardona i pripreme, jer ne radite na fabričkoj traci, sa stvarima, već radite sa živim bićima i to najdragocenijim koja će jednog dana da vas leče, da uče drugu decu, da konstruišu…? Zašto su deca držana na online nastavi cele prošle godine, a svi klubovi, restorani, kafici… radili veći deo vremena? Starija deca su tamo provodila vreme jer im je to dostupno, nikakve pametne poruke im se nisu slale, često su poruke sa vrha kontradiktorne i nemaju snagu logike i doslednosti? Kako to mislite da će deca da zaraze bake i deke dok njihovi roditelji idu na posao sve vreme, jel to znači da roditelji svoje roditelje ne posećuju? Zašto terate decu da se vakcinisu kad niste uspeli da vakcinišete sve prosvetne radnike?”
– Pitanja je mnogo, ali ne previše za nekoga ko bi trebao da odlučuje o našoj deci, smatra ovaj roditelj.
Posledice obrazovanja tokom pandemije će se tek analizirati, ali je nesumnjivo da će biti kratkoročne i dugoročne. Imajući u vidu sve prednosti, iskustva i postignute rezultate u realizaciji obrazovnog procesa učenja na daljinu tokom pandemije virusa COVID 19, realno je očekivati da će ovakav vid edukacije u budućnosti biti sve pristuniji u redovnoj obrazovnoj praksi.
Tekst je objavljen u okviru projekta “Škole moraju da postoje”.
Ovaj medijski sadržaj je sufinansiran od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
