Zaječarska publika je pete festivalske večeri gledala “crnu” komediju Beogradskog dramskog pozorišta “Ružni, prljavi i zli” autora Slobodana Obradovića, po motivima filma E. Skole, u režiji Lenke Udovički, koja se posle duže pauze ovom predstavom vraća na beogradsku scenu.
To je crnohumorna priča o ljudima sa margine, o ogromnoj porodici koja živi u pretrpanoj straćari, u nehigijenskom naselju na obodu Rima. Glavni junak, jednooki Đakinto je i glava porodice sastavljene od četiri generacije, koje se izdržavaju uglavnom krađama i prostitucijom, ali i radeći sve druge poslove; poštene ili nepoštene, bez razlike. Đakinto je za gubitak oka od osiguranja dobio popriličnu sumu, koju odbija da deli sa njima. Novac troši na sebe i krije ga od ostalih članova porodice, koji neprekidno pokušavaju da mu ga ukradu, a on ih neprekidno zlostavlja verbalno i psihički. Materijalna nemaština uvod je u emotivnu, moralnu bedu, svodi ljude na puku egzistenciju i instinkte.
Jednoglasnom odlukom žirija “Zoranov brk” za najboljeg glumca u predstavi pripao je Ozrenu Grabariću, glumcu iz Zagreba. U susretu sa novinarima Grabarić ističe da je ovo za njega divna nagrada zato što nosi ime glumca koga je gledao u mladosti zajedno sa drugim glumačkim velikanima sa ovih prostora:
“Već tada su na mene uticali svojim načinom glume i interpretacijama Zoran Radmilović, Bata Stojković i plejada glumaca sa ovih prostora tako da je dobiti “Zoranov brk” zaista poseban doživljaj koji mi puno znači. Znači mi puno premijera ove predstave u Beogradskom dramskom pozorištu i zahvaljujem Lenki (Udovički) koja me je pozvala, upravi koja me je prihvatila. Divno sam se osećao u Beogradu i puno mi značli ta saradnja jer na taj način možemo deliti neka vlastita iskustva o teatru, o umetnosti. Mislim da su u vreme velikana o kojima smo govorili ljudi komunicirali više i pričali o ovom poslu puno više nego što se to sada događa.”
Grabarić ističe kako je smatrao da će pozorište biti mnogo više pogođeno pandemijom jer publika neće dolaziti:
“Zapravo me publika demantovala. Jer i u ovim vremenima u kojima je možda postalo rizično ići u teatar, publika dolazi. To govori o tome da će teatar preživeti sve pandemije, kao što je preživeo i veće i smrtonosnije od ove, zato što je pozorište ljudska potreba. To je potreba za komunikacijom, da gledamo priče, da pričamo priče, da komuniciramo uživo, zato teatar još ima tu komponentu veću nego film, ili neka druga umetnost jer živi ljudi pričaju živim ljudima, mi komuniciramo. Zato je ovo malo čudna pozicija jer ljudi prigušuju svoju reakciju zbog maske, na šta nismo navikli, ali sve jedno ih osećamo. Osećamo taj titraj kada publika gleda, prati, negde se nasmije, čak i ako je tiho i ako je prigušeno, čuje se i ne bojim se ja za teatar. Bojim se za umjetnike, za umjetnike koji su na nezavisnoj sceni, koji nisu na plati negde. To je u Hrvatskoj, u Srbiji, svugde oko nas. Za njih se zapravo najviše bojim i najviše za mlade, koji su sada završili fakultet, koji su željni posla koji zapravo jedino rastu na način da imaju posla, da rade uloge, da rade puno projekata, da se tako grade, za njih sam malo zabrinut. Zato je užasno važno da ovakvi festivali, koliko god nam još dopuštaju da rade, da titraju, da je i dalje ta baklja upaljena.”
