Odlazak sa sela u grad neodoljivo podseća na porođaj. Lepo ti je tamo gde si ali ti je još lepše tamo gde odeš i niko se bez neke muke ne vraća tamo gde je bio. Ne računam pokušaje kad te neko pošalje u majčinu. Pričali političari narodu da će im biti mnogo bolje u gradovima.
Tako je bilo sa nama negde od posle Drugog svetskog rata, posebno šezdesetih i sedamdesetih godina. Industrajalizacija je tražila te je seljak olako postajao radnik. Od vlasništva nad zemljom i stokom postao je samo vlasnik svoje „snage“.
Lepo je to išlo (mislim-eto leba bez motike) do kraja osamdesetih, a onda je đavo došao po svoje. Radniku je ostala njegova „snaga“ ali je ostao bez radnog mesta i bez „leba bez motike“ Opet na scenu stupaju (a ko bi drugi!) političari da ubeđuju radnika da postane seljak. Manje, više- da se vratI na selo i da će na tri-četiri hektara, bez ili sa muzejskim traktorima i drugim alatljikama, napraviti čudo!
E, sad radnik (potomak seljaka) treba da postavi uslove. Može, ali evo kako: Da se prepiše od onih koji su to uradili, tj.- da se naprave dobri putevi do sela i atara, da se izvrši (uz pomoć velikih i prepovoljnih kredita) ukrupnjavanje poseda na oko sto hektara, krediti za velike traktore i ostale neophodne alatljike. Ako se tako ne uradi, država Srbija će postati latifundija desetak posednika i par miliona totalne sirotinje i bezemljaša. To se zove socijalna bomba.
Ako se tako uradi Srbija će za desetak godina postati prosperitetna zemlja bez manjka seljaka a višak kuća po selima neće postojati- eto prostora za seoski turizam. Valja znati da se ovo ne obećava pred izbore, već se radi bar desetak godina.
Sve ovo nije izmišljeno, prepisano je od drugih. A ovo nije prepisano-„seljaci“ će ostati u gradovima, tamo im je i mesto a seljaci će- postati prava gospoda!
Vlado Madžoski