U vreme agresije NATO na našu zemlju 1999. Godine, Vojska Jugoslavije je u svom redovnom sastavu imala preko 100.000 aktivnih vojnika a po potrebi mogla je računati na preko 400.000 rezervista. Vojska je bila podeljena na tri armijske oblasti koje su u svom sastavu imale oko 70 brigada raznih tipova (pešadijskih, mehanizovanih, motorizovanih, oklopnih itd.). Oklopne jedinice Vojske Jugoslavije imala nešto preko 1000 tenkova, 800 oklopnih borbenih vozila i preko 3700 raznih artiljerijskih oruđa. Tenkovske jedinice su raspolagale sa starih sovjetskih T-55 , nešto oko sovjetskih tenkova T-72 i komada domaćih tenkova jugoslovenskog poreklaM-84. Kopnena vojska je raspolagala sa preko 500 borbenih vozila pešadije M-80 i oko 200 oklopnih automobila i transportera. Artiljerijsku podršku pružali su minobacači kalibra 60, 82 i 120 mm, topovi i haubice kalibra 105, 122, 130, 152 i 155 mm kao i višecevni bacači raketa kalibra 128 mm.Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana (RV i PVO) je potpuno nasledila zastarele materijalno-tehničke resurse JNA. Ukupno je pred početak bombardovanja u inventaru bilo oko 240 aviona i 128 helikoptera. Protvvazduhoplovna odbrana je uključivala kombinaciju raketa velikog dometa za pokrivanje i odbranu većih formacija i teritorija, srednjeg i kratkog dometa kao i artiljerijskih jedinica namenjenih trupnoj PVO. Vojska Jugoslavije je nasledila i radarske i izviđačke komponente bivše JNA, inkorporirane u centar VOJIN. Svaka armijska oblast je imala vojne aerodrome a po potrebi, u slučaju ratnih dejstava koristili su se i civilni aerodromi. Lovačka avijacija je do početka bombardovanja bila u izuzetnom lošem stanju, sa isteklim resursima i u neophodnosti generalnog remonta. Takvo stanje se naročito odrazilo na uspeh u borbenim dejstvima tokom NATO bombardovanja. U inventaru protivvazdušne odbrane nalazili su se topovi 20, 30 i 40 mm, sistemi S-125 Neva i 2K12 Kub, kao i moderniji prenosni lanseri Strela i Igla, samohodni lanseri Strela-1, Strela-10 kratkog dometa.
U to vreme je u zemlji bilo oko 108 000 pripadnika aktivnog sastava, oko 3 000 000 raspoloživih za vojnu službu, starosti od 19 do 49 godina, od kojih je u okviru iste starosne grupe bilo čak 2 300 000 sposobnih za vojnu službu. Rezervni sastav sa određenim vojnim asporedom iznosio je preko 400 000 pripadnika, a tokom perioda agresije, podignut je na oko 750 000 ljudi. Vojno sposobnim su se smatrali stariji od 19 godina, a vojni rok je bio obavezan i trajao je 12 meseci. Samo na Kosovu je u vreme agresije bilo preko 192 000 vojnika pod oružjem, što je respektabilna vojna snaga. Sa ovakvim vojnim potencijalom, Zemlja se potpuno uspešno oduprla vojnoj agresiji NATO od 78 dana, ne pretrpevši gotovo nikakvu značajnu štetu na vojnom planu. Ovakav uspeh, postignut je ne samo zahvaljujući brojnosti i opremljenosti već prvenstveno zahvaljujući prvoklasnoj obučenosti i visokoj motivisanosti njenih pripadnika, kao i rezervnog sastava naravno.
Oružana sila Republike Srbije, koja prema Ustavu R Srbije ima zadatak da brani zemlju od oružanog ugrožavanju spolja i izvršava druge zadatke ustanovljene odgovarajućim zakonima koji proističu iz Ustava danas se zove Vojska Srbije. Nastala je sprovođenjem reformi iz Vojske Srbije i Crne Gore, a sa reformama je započeto još ranije, odmah po nastupanju petooktobarskih promena 2000. godine. Promene po NATO standardima počele da se sprovode u vojsci od 2003. godine dok je i dalje postojala državna zajednica Srbija i Crna Gora. Stvarnom stanju u oblasti odbrane, dobrim je delom doprinela državna politika vođena posle petooktobarskih zbivanja sve do 2012. godine. Takva politika je, inače, vođena pod velikim uticajem i pritiscima SAD i EU, o čemu svedoči i činjenica da su na čelu Ministarstva odbrane postavljani ljudi bez posebnih kvalifikacija iz ove oblasti. Iz ove perspektive, najstrašnije urušavanje Vojske započelo je kada je na mesto ministra odbrane bio postavljen Boris Tadić. Broj aktivnih pripadnika je inicijalno smanjen odlukom Narodne Skupštine Republike Srbije na 78 000 ljudi, da bi nastavio tokom godina (sada bez skupštinske odluke), da se smanjuje prvo na 38 000, da bi danas dostigao smešnih 24 000 pripadnika. Zajedno sa tim, došlo je i do smanjenja broja tenkova i drugih oklopnih vozila. Tenkovi tipa T-55 su povučeni iz upotrebe do 2008. godine iako kompanija Jugoimport ima program za modernizaciju ovih tenkova tako da Srbija danas poseduje 212 tenkova tipa M-84 i 60 komada sovjetskih T-72. Srbija je takođe rashodovala i sve samohodne protivavionske sisteme ZSU-57. Činovi i oznake na uniformama pripadnika vojske Srbije su reformisani po NATO standardima. Potpuno neorganizovano i suviše rano se pristupilo uvođenju civilnog služenja vojnog roka, čime je država dodatno pogoršala i poremetila pozicije Vojske i srozala njen ugled. Insistiranje na potpunoj profesionalizaciji Vojske Srbije, dovelo je do smanjenja njenog operativnog sastava ispod svakog minimuma. Dobrovoljno služenje vojnog roka je uvedeno 2011. Godine. Da je ova politika vođena sasvim pogrešno, najbolje ukazuje činjenica, da su, u odnosu na Vojsku Srbije, skoro sve zemlje u okruženju superiornije, uključujući tu čak i Albaniju (o čijoj su se vojnoj moći kod nas decenijama pričali vicevi). Hvalisanja naših ministara, da smo najjača vojna sila u regionu, ispala su nažalost potpuno neosnovana. Za ovo vreme uništeno je našoj zemlji it e kako poterebno naoružanje, naravno bez kupovine novog, savremenijeg. Rashodovana su, uništena i u staro gvožđe otišla značajna ispravna i upotrebljiva borbena sredstva i vojna oprema. Posebnu štetu su pretrpele oklopno-mehanizovane, artiljerijske, protivvazdušne, inžinjerijske i još neke jedinice. Isečeni su svi tenkovi T-55 koji su, kao staro gvožđe, završili na otpadima, baš kao i veliki broj artiljerijskih oruđa klasičnog tipa (top 130 mm, protivtenkovski top T10 i T12), koja bi, da to nije učinjeno još uvek mogla biti u borbenoj upotrebi. Da za ovakav postupak nije bilo ni jednog opravdanog razloga, govore činjenice da se navedeni tipovi tenkova i artiljerije i danas nalaze u naoružanju brojnih zemalja, koje imaju i najsavremenija sredstva.
Posebnu priču predstavljaju inžinjerijske jedinice koje su bez malo potpuno uništene. Prema nekim izvorima, prodato je ili rashodovano na desetine skela, mostova i pontona, amfibijskih vozila. Rashodovane su stotine vučnih vozova, vozila za izvlačenje, teških radnih mašina i stotine teških kamiona svih vrsta. Kod inženjerije je takođe bilo više stotina raznih vrsta čamaca, a sve ovo bi, da nije bilo ovog urušavanja, predstavljali nemerljivu pomoć u spasavanju i evakuaciji ljudi u područjima zahvaćenih katastrofalnin poplavama i klizištima ili snežnim vejavicama i drugim prirodnim katastrofama. Takođe svake godine, zbog nedostatka vojne obuke, izostane obučavanje hiljada vozača i radnika na teškim mašinama, što je bio redovan izvor školovanja ovog profila kadrova u našoj zemlji.
Potpuno neshvatljivo je i uništenje lakog prenosnog sistema protiv vazdušne obbrane Strela – 2M do poslednjeg komada. Namenjen borbi protiv niskoletećih aviona i helikoptera, ovaj raketni sistem se i danas nalazi u naoružanju više od 60 armija u svetu. Vojska Savezne Republike Jugoslavije odnosno njena naslednica Vojska Srbije, imala je više od 1000 ovih sistema. Ministar odbrane Boris Tadić, na zahtev Sjedinjenih Američkih Država, tokom priprema napada na Irak uništio je sve Strele, do poslednjeNa taj način, Republika Srbija je ostala bez najsavremenijih sredstava za borbu protiv niskoletećih avona i helikoptera, a Protivvazdušna odbrana Srbije je time bila dotučena.
Još veća je šteta što su prerano i u najboljim godinama penzionisani brojni veterani iz prethodnih ratova i borbi protiv OVK i NATO . Tako su najveštiji, najhrabriji i najiskusniji oficiri, visoko profesionalni i vrhunski školovani, jednostavno odstranjeni iz vojske, kao da je neko znao da se njihovim uklanjanjem neverovatno smanjuje borbena gotovost i efikasnost.
Gledano iz današnje perspektive, Vojska Srbije je, u svakom pogledu višestruko inferiornija u odnosu na Vojsku iz vremena NATO agresije, koja je bila sposobna da se u svakom pogledu odupre eventualnoj agresiji bilo kakvim snagama zemalja u okruženju.
Ipak, najteži, smrtni udarac Vojsci Srbije, nanet je uvođenjem profesionalizacije i ukidanjem regrutnog sistema i redovnog služanja vojnog roka.
O snazi, tačnije nedostacima mirnodopskog sastava Vojske Srbije, dosta govori njeno brojno stanje koje danas ne predstavlja ukupno veću formaciju od jedne ojačane pešadijske divizije. Od ukupno 28 000 pripadnika profesionalne Vojske, ubrajajući tu i civilna lica na službi u vojsci, gledano kroz broj profesionalnh vojnika, nemaju više od 11.000 ljudi. Ostatak su oficiri, podoficiri, službenici i namešteniki, uz predviđenu „aktivnu rezervu“ od 2.000 ljudi. Pri eventualnoj potrebi da Srbija, pozove svoju ratnu armiju, a u slučaju neposredne ratne opasnosti i ratnog stanja, pokazalo bi se da Srbija nažalost, nema rezervni sastav. Ovo iz najjednostavnijeg razloga što se u rezervu ne mogu pozivati ljudi koji nisu prošli kroz vojnu obuku, odnosno bez redovnog služenja vojnog roka. U Zakonu o Vojsci Srbije se navodi da rezervni sastav čine „oficiri, rezervni podoficiri i vojnici u rezervi“. Posle usvajanja Odluke o ukidanju vojnog roka u rezervnom sastavu naći samo malobrojni isluženi profesionalni vojnici, koji zbog godina starosti, odnosno po sili zakona završavaju aktivnu službu u profesionalnoj vojsci.
Zbog toga, čak i mnogo razvijenije zemlje od nas, ne dozvoljavaju sebi da se oslanjaju samo na profesionalnu vojsku. Sa druge strane, čitav operativni sastav je svrstan u četiri pešadijske, jednu artiljerijsku i jednu specijalnu brigadu. Ovo su kompletne vojne snage sa kojima bi Srbija mogla da se brani u slučaju neke eventualne vojne agresije. Do ovakvog stanja su doveli zagovornici ukidanja vojnog roka, koje većini patriotski orijenisanih građana izgleda kao najblaže rečeno jako loše, mada ne bi bilo preterano da se kaže i katastrofalno. U svakom slučaju stanje u Vojsci Srbije ukazuje na krajnje pogrešne procene i neprofesionalnost onih koji pokušavaju da to pravdaju.
Istorija nas uči da uvek treba imati u vidu da su do sada od strane brojnih zemalja postojale, a postojaće i u buduće, aspiracije prema delovima teritorije Republike Srbije. Takvih primera zaista ima na pretek. Recimo samo da bi jedan od primera bio i zagovaranje stvaranje takozvane „Prirodne Albanije“, odnosno Velike Albanije u čiji sastavu bi ušli i delovi Srbije (opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, a u nekim varijantama čak i Vranje). Sporno je i nedovršeno razgraničavanje sa Republikom Hrvatskom, tendencije za odvajanjem Raške oblasti i Vojvodine iz sastava Srbije, kao i područja Dimitrovgrada i Bosiljgrada sa pripadnicima bugarske nacionalne manjine.
Imajući sve prethodno rečeno u vidu, kao i potpuno odsustvo pripadnika vojske na ogromnim delovima teritorije R. Srbije odnosno gotovo nikakvu pokrivenost teritorije vojnim jedinicama, postavlja se pitanje mogućnosti odbrane njene teritorije od bilo kakve potencijalne agresije. Imajući u vidu lokacije postojećih brigadnih delova, veliki broj delova države nije uopšte posednut. Tako zaposedanje teritorije od strane agresora, bilo sa koje strane, ne bi bio nikakav problem.
Zbog toga, čak i kada bi prihvatili pretpostavku da opasnost po suverenitet Srbije danas ne postoji, treba imati u vidu da se planovi odbrane ne prave na osnovu trenutnog stanja međunarodne zajednice. Odbrambene snage se razvijaju i grade na osnovu dugoročnih procena. Povodom daljeg pravca razvoja Vojske Srbije, danas postoje dva sasvim oprečna mišljenja kako u stručnim krugovima, tako i u javnosti. Sa jedne strane, nalaze se zagovornici “modernog , demokratskog društva”, koji sui z razloga koje ćemo kasnije navesti protivnici obaveznog služenja vojnog roka i naravno oni drugi, koji se svim silama zalažu za njegovo ponovno uvođenje.
Tokom istorije, i u srednjevekovnim državama, vojsku je uglavnom služilo samo plemstvo, a ostali samo dobrovoljno, odnosno za novac i privilegije. Francuska revolucija je započela modernu praksa obaveznog služenja vojnog roka. Obaveza stupanja u vojsku običnog naroda, uvedena je, kada je ova zemlja morala da brani svoju novu republiku od stranih sila koje su pokušavale da sruše režim u kome običan čovek upravlja državom. Kako je vreme prolazilo a talas demokratskih revolucija se širio tako su i sve ostale evropske i svetske države polako prihvatale novu praksu. Posebno je to došlo do izražaja u dva svetska rata, kada je sam opstanak zavisio od toga koliko ljudi možete da mobilišite.
Danas, još samo mali broj zemalja (posebno u Evropi), zadržao je obavezno služenje vojnog roka, a razlozi za to su brojni. Zagovornici ukidanja obaveznog vojnog roka, najčešće se pozivaju na demilitarizaciju društava, smanjeni broj ratova, prigovor savesti, poštovanje ličnih sloboda, pritisak javnosti, opšti pad “discipline” i samim tim i smanjeni odziv regruta i vojnih obveznika. Ide se čak do toga, da se obavezno služenje vojnog roka smatra “prinudnim ropstvom” kojim se krši osnovno ljudsko pravo, pravo na slobodu. Mnogi uticajni političari u Srbiji brane ovaj stav, pa je tako u javnosti objavljeno mišljenje bivšeg ministra odbrane gospodina Dragana Šutanovca (u čijem je mandate najviše i urađeno na “reformi Vojske Srbije”, do onoga kako danas izgleda), koji tvrdi da Srbija nije vojno ugrožena.
Gospodin Šutanovac recimo tvrdi, da je više je nego očigledno da sve moderne zemlje sveta imaju profesionalne vojske i da te vojske na najbolji način odgovaraju savremenim izazovima, rizicima i pretnjama. Ono o čemu eventualno može da se razgovara jeste da se poveća kontingent na dobrovoljnom služenju vojnog roka, ali nikako da se vraća regrutni sastav, jer bi to bio korak unazad u bezbednosnom i svakom drugom smislu, takođe ističući, da je našoj vojsci svakako neophodna modernizacija. Po mišljenju bivšeg ministra, Postoje samo “asimetrične pretnje, kao što je terorizam, koje se ne tretiraju povećanjem oružanih jedinica vojske, već adekvatnim odgovorom bezbednosnih službi pre svega, a onda policijom”. Njegovo mišljenje je da Srbija nije vojno ugrožena, a da o tome i na taj način pričaju oni koji ne razumeju potrebe savremenog sveta. Ono što je po njemu neophodno da se uradi je modernizacija, da se kupi novo, savremeno naoružanje, a to ne zavisi od Ministarstva odbrane, već od stanja u privredi.
Sa druge strane, postoji i ne baš mali broj zemalja u Evropi ali i širom sveta, koje i ne pomišljaju da ukinu redovno služenje vojnog roka iako predstavljaju primere demokratskog uređenja i visokog nivoa ličnih sloboda. Danas u Evropi nema drugih zemlja, osim Velike Britanije i Belgije koje odbranu zasnivaju samo na profesionalnoj vojsci. Daleko moćnije države od Srbije, kao što su Austrija, Švajcarska, Nemačka, Francuska, Italija, Grčka, Danska, Norveška, Estonija, Litvanija, čak i daleki i nikada ne ugrožavani Brazil, ali i neke od najmoćnijih na svetu, kao što su Ruska i izraelska, i mnoge druge, osim profesionalne vojske, imaju i sistem regrutacije i redovno služenje vojnog roka. Treba reći da je sasvim prirodno i naša najnovija Strategija odbrane Republike Srbije, još uvek orijentisana na povratak ratne armije, iako se Odlukom o ukidanju služenja vojnog roka, usvojenoj u Skupštini Srbije, taj se strateški dokument na neki način odbacuje.
Naša Strategija odbrane navodi da su osnovni resursi odbrane zemlje ljudski i materijalni factor, a da te ljudske resurse čini demografski potencijal Srbije koji je sposoban i obučen za uključivanje u sistem dbrane. Tu treba reći da je Republika Srbija u poslednjih deset godina od ukidanja obaveznog služenja vojnog roka, propustila da obuči 10 x 105 000 ljiljada ljudi, koji bi mogli danas da se aktivno uključe u odbranu zemlje u slučaju potrebe. Zajedno sa vojnom obukom stvaran j e i brojni kadar civilnih zanimanja, kao što su vozači, mehaničari, pekari, kuvari, frizeri. Tokom obuke, uređivani sui građeni putevi, saobraćajnice, nasipi….. Zbog toga se sasvim ispravno nameće pitanje: kako je moguće obezbediti potrebnu brojnu veličinu ljudskih resursa neophodnih za odbranu, isključivim oslanjanjem na profesionalnu vojsku, ukoliko se služenje vojnog roka ne uvede ponovo.
Razloga za obavezan vojni rok ima više a osnovni je naravno to, što Vojska Srbije nije više sposobna za odbranu kao što je bila, jer joj je višestruko smanjena je borbena gotovost, a samim tim naravno i odbrambena moć države. Treba imati u vidu i učešće i značaj Vojske u rešavanju vanrednih situacija izazvanih elementarnim nepogodama.
Uz to nikako ne treba iz uma ispustiti i ono najvažnije, a to je da mladi ljudi u najvažnijoj fazi prve zrelosti propuštaju ono što je generacijama pre njih bila najvažnija škola života – vojničku. Potpuno je nepotrebno naglašavati koji su sve pozitivni aspekti služenja vojnog roka i koliko to pomaže u stvaranju zdravih, snažnih, odgovornih i sposobnih mladih ljudi, koji se jednom za uvek prekale kroz obuku, rad i sportske aktivnosti. Jednostavno treba reći da Srbija mora ponovo da neguje rodoljublje i patriotizam, i da uvek sa ponosom brani svoju državu. Srbija je slobodarska zemlja, navikla da se bran ii da uvek bude samo svoja, a to danas mladi ljudi prepoznaju ponovo, što pokazuju i nedavne ankete na populaciji 25-ogodišnjaka, od kojih više od 55% želi da služi svojoj otadžbini.