Predstava “Kainov ožiljak”, odigrana na 24. “Danima Zorana Radmilovića, u izvođenju Šabačkog pozorišta i u režiji Juga Radivojevića, glumačkom igrom i tematikom, ostavila je snažan utisak na zaječarsku publiku.
Komad je nastao na temelju istoimenog romana Vladimira Kecmanovića i Dejana Stojiljkovića, čija je priča smeštena pred početak Drugog svetskog rata, u Berlin, gde je Ivo Andrić u diplomatskoj misiji kao ambasador Kraljevine Jugoslavije. Dan posle prijema kod Hitlera, Andrić na zgarištu ispred Berlinske opere pronalazi do pola izgorenu zbirku pesama “Kainov ožiljak” i pokušava da sazna ko je autor knjige, ali njegovo angažovanje ubrzo biva otkriveno.
Interesantno je reći da se reditelj Jug Radivojević, još dok je jedan od autora, Dejan Stojiljković, pisao Kainov ožiljak, zainteresovao da li je tekst prilagodljiv pozorištu. I napravio puni umetnički doživljaj postavivši ovaj komad na scenu teatra u Šapcu. O tome svedoči nagrada za najbolju predstavu na upravo završenom Joakim Interfestu u Kragujevcu.
Najveći doprinos ovoj oceni svakako su dali glumci. Ono što jeste nesvakidašnje, ali nije nepoznato niti strano pozorištu, da žene igraju muške likove – Hitlera, Geringa i Hajndriha igraju uspešno glumice Šabačkog pozorišta – Sonja Milojević, Deana Kostić i Aneta Tomašević. Ne zaostaju ni muška tumačenja, pre svih Zoran Karajić za bravurozno tumačenje dva lika, Zapisničara i Alberta Ditriha ali i Vladimir Milojević kao Ivo Andrić i Ivan Tomašević kao Vladimir Vauhnik.
Zoran Karajić, glumac i upravnik Šabačkog pozorišta, dobitnik nagrade “Zoranov brk” i jedan od onih koji je ozbiljno ušao u konkurenciju za glavnu glumačku nagradu festivala, na pres konferenciji posle predstave sećao se koliko je Zoran Radmilović bio za njega važan u životu: „ZORAN RADMILOVIĆ JE BIO IDOL NAŠE GENERACIJE. JA NIKAD NISAM IMAO NEKOG NA KOGA BI SE UGLEDAO, ALI JE ZORAN ZA NAS BIO OLIČENJE PRAVOG MODERNOG TEATRA SVOGA VREMENA. SVI SMO GA GLEDALI I SVI SMO MU SKIDALI KAPU BEZ OSTATKA. POŠTO SU GLUMCI ČESTO SUJETNI I SUREVLJIVI NAJČEŠĆE SU TA MEĐUSOBNA ČESTITANJA DOSTA VEŠTAČKA. MEĐUTIM KAD JE RADMILOVIĆ U PITANJU, ZNAM POUZDANO DA SU GA SVI OBOŽAVALI. OD NJEGOVIH KOLEGA U ATELJEU, KOJI I DAN DANAS PRIČAJU O ZORANU, DO NAS KOJI SMO GA GLEDALI. OVO PRIZNANJE JE ZA MENE VELIKO PRIZNANJE, JA SAM VEČERAS SREĆAN ČOVEK.“
