Ukrajina iz drugog ugla: PUT U ZEMLJU PREDAKA (FOTO)

17.07.2016 - 15:00
Ukrajina
Miljan Vitomirović

Prelepa priroda, mnogo siromašnih i veliki jaz sa bogatim pojedincima, zemlja u kojoj vreme kao da je stalo dok agresivni zapadni marketing odudara kao šampanjac uz boršč. To je Ukrajina mojim očima.

Slagao bih ako kažem da sam bio u Ukrajini. Da bi se shvatila veličina ove zemlje u geografskom i metafizičkom smislu, kažu, mora da se obiđe od Užgoroda na granici sa Slovačkom, do krajnjeg istoka i Luganska za koji smo, na žalost, čuli zbog građanskog rata. Ali i od severnog Pripjata, preko Dnjepra, do Crnog mora, da ne pominjemo Kijev. Ja za to nisam imao vremena, ali ni nameru. Moj je cilj bilo malena varoš Vižnjic u Istočnim Karpatima. A u Bukovinu sam, sa nekolicinom prijatelja, stigao preko Zakarpatja i Galicije. 

Ukrajina vas “udari” na samom prelasku granice sa Mađarskom. Scenografija je kao iz filmova o hladnom ratu. Ispred kockaste betonske građevine najpre vojnik popisuje brojno stanje, zatim svi mora da napuste vozilo kako bi ih strogi policajac pažljivo odmerio. Carinik pregleda prtljažnik i pomalo razočarano nas propušta. Ipak, za slučaj nepotrebnog zadržavanja i previše pitanja, imali smo spremne čokoladu, vino i 10 evra. I pre polaska neki su me prijatelji upozorili da je korupcija u Ukrajini u razmerama koje čak i ja koji sam odrastao uz Bugarsku granicu i kao mladić aktivno posmatrao šverc-komerc devedestih u vreme sankcija, teško mogu da zamislim. U tom smislu, kada krenete u Ukrajinu najbolje je da nosite valutu u sitnim apoenima. Inače, evro se menja za nešto više od 25 grivni, a za stotinu ili dve možete i gvozdena vrata otvoriti.

U Zakarpatje, odakle su u Vojvodinu došli Rusini, zakoračili smo u Mukačevu. Prolazeći pored dvorca “Palanok”shvatite da ulazite u zemlju bogate istorije prepune vojevanja, baš kao što je i srpska. Put nas dalje vodi kroz prelepe i pitome predele, pored jezera, ali i nebrojenih crkava sa sjajnim krovnim oplatama koje su meni bile veoma nalik na ruske pravoslavne, na šta su se naši domaćini kasnije malo “uvredili”, ali ne toliko da votka naiskap sa šnitovima potpuno bele slanine i belim lukom, nije mogla da ih natera da mi oproste. Drugačije sam zamišljao Karpate, sa oštrim, stenovitim vrhovima. Umesto toga dočekali su nas divno zeleni blagi obronci. Ogladneli usled opijajuće lepote, ali i umorni posle šest sati vožnje od Novog Sada, na polovini puta smo svratili u Motel-restoran “Šalet” na reci Latorici. Zbog jedinstvenog ambijenta sa terasom nadvijenom nad rekom pomislili smo da je skupo, ali otvorivši meni bili smo prijatno iznenađeni cenama. Najskuplje jelo košta 60 grivni, ili nešto više od dva evra. Iako se u kuhinji tog kraja mnogo koriste gljive, naravno većinom šumske, nisam propustio priliku da prvi put probam boršč o kojem sam uglavnom slušao kao o jelu siromašnih ruskih seljaka. Naprotiv, doneli su mi jedno ukusno i bogato jelo. Nastavili smo sa šašljikom i odličnim gruzijskim vinom, osim vozača koji je pomalo zavidno rekao da su sremska bolja. Morate probati i banuš s'čvarkami. To je zapravo palenta sa sirom i prženom slaninom. A ako ste bili u Istočnoj Srbiji i čuli vurda i brnza kao nazive sa sireve, budite sigurni da ćete ih čuti i u Zakarpatju. Malo mi je smetalo što je u svemu bilo mirođije. Mnogo mirođije.

Moji prijatelji imali su posla u Kalušu, gradu od 65 hiljada stanovnika u Ivano-Frankivskoj oblasti. U nekadašnjem Sovjetskom Savezu bio je poznat po hemijsko-metalurškom kombinatu u kojem je, kažu, radilo 15 hiljada ljudi, a učestvovao je sa 5 odsto dohotka cele komunističke države. Kada prolazite pored tog napuštenog kompeksa avetinjskih zgrada, među kojima se sada, tvrde ekolozi, skladišti hemijski otpad, neizostavno se podsetite novog svetskog poretka u kome Ukrajina, baš kao i Srbija, nikako da nađe svoje mesto.

Među sivim zgradama pojavljuju se bilbordi sa nama poznatim zapadnim brendovima, ali sam se posle saznanja o životnom standardu pitao ko su konzumenti tih proizvoda liberalnog kapitalizma. Radnik u kompaniji stranih investitora u Ukrajini ima 100 evra platu, inženjer zarađuje nešto više od 200, a direktor 500 evra. Doduše, sve je mnogo jeftinije nego u Srbiji, ali ne toliko da se izbriše onaj utisak “dobro je, ima i gorih od nas”.

Naša “baza” bio je hotel Čornogora, dopadljivo zdanje na periferiji grada, gde smo i pored kičasto uređenih soba, restorana i dvorišta osetili više gostoprimstva nego u našoj bratskoj, susednoj državi istog naziva. Bili smo, dakle, u Galiciji. Regionu u kome su se vekovima mešali razni uticaji, a Poljaci dugo bili nezvani gosti, poput Turaka na Balkanu. Inače, u jednom selu blizu grada Ivano-Frankivska koji ima nešto više od 200 hiljada ljudi i centar je oblasti, rođen je Stepan Bandera. Za neke kontroverzna ličnost, a za većinu Ukrajinaca, kao i po odluci države 2010. godine, nacionalni heroj, Bandera je bio vođa nacionalnog pokreta za nezavisnost koji je u vreme Drugog svetskog rata sarađivao sa nacistima. Njegovi sledbenici, banderosi, najače uporište imali su baš u tom zapadnom delu Ukrajine gde su ih još dugo posle rata proganjale sovjetske vlasti. Zvuči poznato? Samog Stepana Banderu KGB je likvidirao 1959. u Minhenu.

Ostavivši prijatelje njihovim poslovnim obavezama, narednog dana krenuo sam u Bukovinu. Zemlja u kojoj su živeli moji preci ime je dobila po bukvama i nepreglednim šumama. Skrenuvši sa magistrale koja vodi ka Kijevu put je prestao to da bude. Dobro, možda sam malo strog, ali lokalni putevi su zaista u užasnom stanju, negde čak i nema asfalta. Međutim, radi se na mnogim deonicama jer, objasnio mi je Saša koga su ljubazni domaćini poslali sa mnom kao vodiča i prevodioca, jedan od poznatih ukrajinskih tajkuna ulaže u banje i zimske centre tog kraja. Prolazeći kroz živopisna sela imao sam utisak da je vreme stalo. Ista su, kažu, vekovima, a tek nešto mlađe su Lade koje voze meštani. Nešto više od stotinu kilometara putovanja trajalo je čitavu večnost. Tek u Košivu je malo življe, ima radnji i kafića, kao i banaka ako ustreba zameniti evre. Saša je svratio do dede po travaricu od domaće votke koja se pravi od starog hleba i šećera i nastavili smo ka Vižnjicu udaljenom tek desetak kilometara. Uzbuđenje je u meni raslo, a emocije su me preplavile kada smo preko mosta na reci Čeremoš iz Galicije ušli u Bukovinu. Odatle do prvih kuća ima nekoliko stotina metara, ali sam zamolio da stanemo kako bih dobro zapamtio prizor te velike reke, u proleće kada odnosi sneg sa Karpata još veće i divlje, i zamišljao kako su po obalama hodali i u plićacima se kao deca prskali i igrali pradeda sa braćom i sestrama.

Vižnjic je lepa varošica u kojoj danas živi četiri hiljade ljudi, od čega tek nekoliko jevrejskih porodica, A krajem XIX i početkom XX veka tamo je bilo gotovo šest hiljada stanovnika, a 5.000 su bili Jevreji. Među tim doseljenicima iz svih delova Austrougarske imperije koja je tada rešila da ubrzano industrijalizuje Bukovinu dodelivši joj određenu autonomiju, bio je i Mikael Kliper koji je oženio Rezi Kauderer. Ubrzo je svet u tom gradiću ugledao i moj pradeda, Žigmund.

U centru, pred jedinom obnovljenom sinagogom, dočekao nas je Oleksandr Mihailovič Taušer, predsednik malene jevrejske zajednice i odmah mi je ispričao da je u vreme procvata u Vižnjicu, koji je vrveo od života i rada, bilo 11 jevrejskih bogomolja. Kada je na mom licu video izraz čuđenja, objasnio mi je da se svako molio u svojoj, pa su tako sinagogu imali bogati, kao i običan svet, rudari, trgovci, drvoseče i ostali esnafi, ali i siromašni. U kojoj li su kući živeli moji preci, pitao sam se. Bilo je to nemoguće saznati, ali mi je penzionisani ginekolog, gospodin Taušer, pokazao jednu od tradicionalnih u kojoj, naime, nema pravih uglova. Ako je ulični zid, na primer, imao tri metra dužine, zadnja strana kuće bila bi duga recimo tri i po metra. Poveo nas je domaćin i do mesta gde je nekada bila glavna sinagoga, srušena da bi ukrajinska komunistička vlast podigla mlekaru, kao i do kuća vižnjickih rabinova, u kojima su rukovodioci nekada živeli pa su oronule tek posle pada komunizma.

Pošto ne znam gde su sahranjeni Mikael i Rezi, zamolio sam Taušera da potražimo među arhivom nešto od dokumenata. Tada sam, nažalost, saznao da je usled borbi u Prvom, kasnijeg prisajedinjenja Rumuniji i dešavanja u Drugom svetskom ratu, većina arhivske građe izgubljena i da možda nečega ima u obližnjem Ćernivcu kao bukovinskom administrativnom centru ili u Bukureštu. Obećao je Oleksandr da će pokušati da pronađe podatke u Černivcu, ali da će to sigurno koštati koju stotinu grivni zbog velikog truda koji će u to uložiti arhivski službenici. Pristao sam, naravno.

Veliko jevrejsko groblje ostavilo je na mene neodređen utisak poštovanja, tuge i radosti. Među nepreglednim spomenicima, zaraslim u travu, pokušao sam da zamislim grobove svojih predaka. Pronaći ih bilo je nemoguće sve da su i bili tamo. Natpisi na hebrejskom nemaju prezimena, već lična imena sa naznakom čiji je pokojnik sin, ili ćerka, i opisom šta je pokojnik radio i kako je živeo. A sa Mikaelom i Rezi završava se moje poznavanje porodičnog stabla. Jedini uređen deo groblja bilo je mesto na kojem počivaju šestorica hasidskih rabinova iz dinastije Hager, sve sa osnivačem Menahemom Mendelom. Oni su ime Vižnjica raširili planetom i danas je to mesto hodočašća za ortodoksne haside iz celog sveta. Taušer se pomolio, ja sam se u tišini podsetio na sve moje stradale u Holokaustu, a onda smo pošli na jedno lepše mesto.

Vreo junski dan bio je kao stvoren za kupanje, ali osim što nismo bili opremljeni, nije Taušer ni želeo da nam pokaže rečicu Viženjku kao mesto gde meštani traže spas od vrućine. Zaista nas je dočekala slika mnogo dece koja su se brčkala u plićacima i nešto malo starijih koji su skakali u metar dubok bazen nastao improvizovanom branom. To je bilo mesto, objasnio nam je, ritualnog kupanja ili mikve, drevne jevrejske tradicije koju su Hasidi u Vižnjicu očuvali.

Pitao sam domaćina kuda su i kako svi ti ljudi nestali. Loše vesti sa istoka o pogromima, a zatim i ratni vihori, od 1918. do 1941. razvejali su ih širom Evrope, do Palestine, baš kao što su i moje pretke. Zanimljivo je, međutim, da oni koji su ostali nisu masovno stradali zahvaljujući rumunskom pravniku i gradonačelniku Černivca u vreme Drugog svetskog rata. Bio je to Trajan Popovici, koji je od rumunskog diktatora Antoneskua izdejstvovao da početna kvota za ostanak u gradu od 200 Jevreja bude povećana na 20 hiljada ljudi. Na taj način im je spasao živote i upisan je u knjigu pravednika izraelskog muzeja Jad Vašem. Mnogi od njih su se posle rata iselili u Izrael, neki potomci žive u Evropi ili u Americi, a paradoks je da su oni koji su otišli ranije nestali u logorima smrti u Poljskoj, Nemačkoj, Ukrajini, pa i u Srbiji. Među njima i gotovo sva Mikaelova i Rezina deca i potomci. Mi koji smo ostali pokušavamo da sastavimo razbijene komade porodičnog nasleđa i sačuvamo uspomene. 

Više od šest sati u Vižnjicu nije mi bilo dovoljno kako bih u sebe upio dovoljnu dozu Bukovine, ali bilo je vreme za povratak. Pred mostom sam zamolio saputnike da stanemo na trenutak. Sišao sam do obale Čeremoša i pokupio nekoliko oblutaka. Da u domovinu ponesem deo zemlje svojih predaka.

Miljan Vitomirović

 
Oceni: 
Average: 5 (1 vote)