Kolumne

Radovan II

Kad dođem u rodni grad ne propustim priliku da se javim Radovanu. Ponekad i dodirnem taj metal, potapšem ga ruci i nasmešim mu se u brk. Ne, nisam pogrešio. Govorim o spomeniku koji su postavili Zoranu u čast, a ja skromno mislim da su se zajebali. Spomenik je to njegovoj ulozi u jednoj od predstava Ateljea. Istina, bila je to bravura, ali Radovan nije Zoran. Ali, ko sam ja da govorim o umetnosti?! Ko sam ja da pričam o Zoranu!?

SVE I SVAŠTA, NIKOM NIŠTA

Teško da postoji nešto depresivnije od svođenja računa krajem godine, koliko god nam, inače, ona bila uspešna. Takođe, teško da će se neko odupreti pomisli da je mogao bolje i drugačije, da je trebalo ići drugačijim putevima, u suprotnim smerovima. Ah, blagodeti naknadne pameti.
    

Pages