SVE I SVAŠTA, NIKOM NIŠTA

Teško da postoji nešto depresivnije od svođenja računa krajem godine, koliko god nam, inače, ona bila uspešna. Takođe, teško da će se neko odupreti pomisli da je mogao bolje i drugačije, da je trebalo ići drugačijim putevima, u suprotnim smerovima. Ah, blagodeti naknadne pameti.
    

Kada sam nakon poslednjih republičkih izbora stavio crnu boju za svoju profilnu fotografiju na Fejsbuku, i na taj način, ne samo simbolički, pokazao šta mislim o vladajućoj političkoj partiji i njenom načinu govora i delanja, znao sam šta će iz toga proizaći. Ostao sam bez funkcije direktora zaječarske biblioteke (što mi nije naročito teško palo), i bio doveden na samu granicu egzistencije uz pretnje da ću biti ostavljen bez posla (što mi je već palo malo teže), ali sam zadobio jednan novi oblik slobode, na koji gotovo da sam bio zaboravio. Slobodu da svakome pogledam u oči i bez autocenzure kažem šta mislim o zemlji u kojoj živim. Josif Brodski je govorio kako društvo nema nikakvu obavezu prema piscu, ali zato pisac ima obavezu prema društvu – da piše najbolje što može. Ne znam pod kakvim je uslovima, i na koji način došao do ovako depresivne spoznaje, ali svakako da je vrlo brzo zaboravio kako peče hladnoća u Sibiru. Jer, i to je obaveza društva prema raspričanom piscu. Da ga što efikasnije odstrani i postavi tamo odakle njegove reči neće imati nikakvu težinu niti značaj. Ili da mu dodeli kolumnu u prestižnim novinama koje koketiraju sa opozicionim stavom, i na taj način ga svede na dvorsku ludu. Jer, mediji su sve više nalik jedan na drugi, lišeni jasnog, prepoznatljivog stava. Kao što su i ljudi sve više nalik jedni na druge, oslabljene kičme i zamućenog pogleda.
    

Po čemu ću pamtiti proteklu godinu? Najviše po tome što je to bila godina raznolikih, bogatih ponuda, širom otvorenih tržnica, sa tezgama na kojima je bilo za svakog po nešto. Trgovalo se mandatima, političkim uticajima, prijateljstva su stavljana na probu, preko noći stvorene koalicije palile su svoje crvene fenjerčiće, državna pitanja rešavana su kao od šale, pod prstićima spojenim u obliku šatre odvijala se kolektivna katarza. Svet nam je ponudio raširene ruke, probudio se i Istok i Zapad. Oni koji su bili prokaženi, sada su postali poželjni, i obrnuto. Čista alhemijska formula – što je gore sad je dole, što je dole sad je gore. Najzad je sve postalo moguće, rešivo, ostvarivo. Proklamovan je neki novi asketizam koji će rezrešiti stare protivrečnosti. Niko više nije siguran, niti se sme uljuljkivati na preko noći stečenoj vlasti. Svima je ponuđeno sve, ali niko nije dobio ništa.
    

Ako smo se razumeli..

Saša Jelenković

Saša Jelenković, pesnik, rođen 8. avgusta 1964. godine u Zaječaru. Diplomirao na grupi za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik za poeziju u "Književnoj reči" i "Reči", i sekretar redakcija u časopisima "Istočnik" i "Poezija" od 1992. do 1999...