Čije je naše pozorište?

Sudbina zaječarskog teatra precizno oslikava sudbinu kulturne elite ili građanskog društva u Srbiji u celini. Jednostavno, niti tog društva više ima, niti ima kulturne elite. Možda se ona, ipak može pronaći  u tragovima, nažalost, zapljusnuta je tabloidnim novinarstvom, nekulturom i neukusom.

    Pozorište Timočke krajine „Zoran Radmilović“ u Zaječaru doživljava sudbinu i ostalih ustanova kulture, jer se poslednjih godina vrlo retko u javnosti pominje u pozitivnom kontekstu. Još za vreme bivšeg gradonačelnika Ničića, ovo Pozorište je promenilo naziv, bilo ugašeno, a zbog sukoba sa glumcima koji su tražili koeficijente koje Grad Zaječar nije odobrio, dobilo novu sistematizaciju, pa su nepodobni uklonjeni. Glumac Vasa Spasojević došao je u sukob sa gradonačelnikom, pale su pretnje, intervenisala je policija. Nekadašnji ministar kulture Bradić tom prilikom boravio je u Zaječaru, zabrinut zbog gašenja ustanove kulture, jedinog pozorišta na teritoriji Timočke krajine. Dobio je tom prilikom obećanje od vlasti da će sve biti u redu, da će pozorište nastaviti da radi. Kao većina ustanova u ovom gradu (Dom omladine preimenovan je u Centar za kulturu, pa onda u Centar za kulturu i turizam) promenio je ime, neki su novi glumci došli, iluzija je produžena. Organizovali su se, iz godine u godinu, „Dani Zorana Radmilovića“ i uglavnom je tada zaječarsko Pozorište opravdavalo svoju namenu i postojanje.

Nakon postavljenja Miljana Gogića za v.d. upravnika, Pozorište Timočke krajine „Zoran Radmilović“ postalo je otvorenije za programe koji nisu isključivo pozorišni. Tako su, u dvorani bivšeg Esnafskog doma, počeli da se prikazuju i filmovi, što je, pretpostavljam, bio dobar način da se zaradi, pogotovu ako se uzme u obzir da lokalni bioskop odavno ne radi, da je ruiniran i da u gradu ne postoji nijedna druga sala za prikazivanje filmova. Iz, pretpostavljam, političkih razloga, a možda i umetničkih, Gogić je smenjen, a na njegovo mesto doveden Vladan Cerović. Sa dolaskom novog upravnika, koji nije Zaječarac, Pozorište Timočke krajine „Zoran Radmilović“ zauzelo je, čini se, novi kurs, i kad je u pitanju finansijsko poslovanje, ali i odnos prema drugim kućama. Kao što je poznato, zaječarske ustanove kulture obično sarađuju ili se pomažu. To je, nekako, i normalno, zar ne?

          Pa ipak, potpisnik ovih redova skoro se uverio da za korišćenje pozorišne dvorane u druge svrhe, recimo - igranje amaterskih pozorišnih predstava, takmičenja recitatora i sl. treba izdvojiti popriličan novac. Tako je skoro CEKIT-u ispostavljena faktura za takmičenje recitatora u iznosu od 20 000 dinara, što se nikada ranije nije dogodilo. Poklonjeni savremeni nemački filmovi od strane Goethe Instituta, za koje, uzgred budi rečeno, nije bilo interesovanja, jer su prikazivani u lošim terminima od 12 i 17 h, takođe je trebalo da se stanovništvu naplaćuju po ceni od 100 dinara. Od predstave  humanitarnog karaktera „Jelena Trojanska“, koju je u saradnji sa Omladinskim centrom uradio dramski studio „Budionica“, odnosno Stevan D. Jovanović sa učenicima Medicinske škole u Zaječaru,  zaječarski teatar uzeo je 30 procenata od prodaje ulaznica. Istovremeno, to pozorište još uvek potresaju priče oko nove sistematizacije i otpuštenih glumaca koji su dospeli u žižu javnosti oko nedavnih protesta. Više puta sam do sada pisao o našem teatru, uglavnom kritički, pogođen nepoštovanjem intelektualaca od strane čelnika Pozorišta, posebno kad je u pitanju  prodaja karata za Festival „Dani Zorana Radmilovića“. Stalno smo bili uslovljeni da uzimamo komplete karata, jer nije bilo pojedničnih karata, dok su, uglavnom besplatno deljene onima koje pozorište nimalo ne zanima, privrednim subjektima i zaslužnim političarima. Takođe, njegovo renoviranje za vreme upravnika Đuričića bilo je skandalozno, estetski nedopustivo. Ipak, to je slika naše malograđanštine i druga tema.

Suština je u sledećem. Izgleda da se svi svojski upinju da Pozorištu Timočke krajine obezbede kakvu-takvu budućnost. Njegovo finansiranje bilo je veliki problem od samog osnivanja. Ipak, gradski oci su uvek nalazili načine da Grad Zaječar stane iza svog teatra i neguje pozorišnu tradiciju, jer grad bez Pozorišta teško se može nazvati gradom. Ipak, nije dovoljno pretvoriti Pozorište u nekakvo sredstvo za zaradu, već ga treba negovati, usavršavati glumački ansambl, raditi na repertoaru i omogućiti nama, Zaječarcima, da se u njemu lepo osećamo. Osim ako naše Pozorište više nije naše.

A čije je onda?

Ivan Potić

Ivan Potić, rođen 24. maja 1972. godine u Zaječaru, osnovnu školu i gimnaziju završio je u Zaječaru. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odsek - Istorija umetnosti. Od 2001-2006. godine radio u Matičnoj biblioteci Svetozar Marković u Zaječaru kao biliotekar. U avgustu 2006, počeo da...