Nezavisni srpski intelektualac u borbi sa vetrenjačama

Izvesno je, u Srbiji više ne postoje ideologije, samo korist. Zbog te i takve koristi, udruživaćemo se u sve vrste koalicija, tek da bismo bili u vlasti, tek da bismo bili u situaciji da upravljamo svojim i tuđim sudbinama. Više opozicije i nema. Svi su (osim DSS-a i Šešeljevih radikala) za Evropu, ne znano kakvu i koliko skupu. Ali, nama je dosta naše čamotinje. Nju znamo, ona je opipljiva, ona se meri nedostatkom novca i nemogućnošću da se u finansijskom smislu „pregura“ mesec. Šta bi moglo da nam obezbedi pristojan život, ako ne bavljenje politikom. Ili kriminalom? Ili i jednim i drugim.

 

Možda je situacija u Beogradu drugačija, beogradizacija Srbije već dugi niz godina ukazuje na tendenciju da naša zemlja u svakom pogledu nazaduje do granica Beogradskog pašaluka, da bi se tamo u tom Eldoradu za prekodrinske i svesrpske biznismene rastopila u kakofoniju boja, zvukova, mirisa i ukusa, izgledajući neveštom oku i uhu kao zavodljiva neonska reklama sa balkanskim šmekom, kosmopolitski grad u kojem se brzo živi i još brže umire. Ali, to je samo opsena, kao fatamorgana koja brojgelovski karavan lako zavede i prevari. Činjenica je da elana nema, niti će ga biti. Izbori tu ne pomažu, ma koliko se često održavali.

 

Danas, mediji u Srbiji fabrikuju nekakvu stvarnost, uzmičući pred stvarnošću. Ako su crne hronike obavezne, tek da bi nas podsetili da ima onih kojima je gore, sada će novinari svoj medijski mrak bojiti sirijskom ili ukrajinskom krizom i svim ostalim krizama, sve da se ne bi dotakli naše. A naša, još od perioda stabilizacije Milke Planinc traje, sa manjim prekidima, od druge polovine osamdesetih godina XX veka. Pa šta? Ništa. Naučili smo da živimo kao Indijanci u rezervatima, da ne idemo nigde i ne radimo ništa. Ama, zašto nam se onda sugeriše da bi našu letargiju i apatiju trebalo da trampimo za korporativnu, preciznu, pravnu i ustrojenu Evropu? Verovatno zbog toga što tako kažu Krojači sveta. Njihova se ne poriče. Ili slušaš ili budeš bombardovan. Još pamtimo, zbog toga moramo da slušamo.

 

Sad kad EU poručuje da je Srbija demokratska zemlja kojoj fali još malo molerskih radova, skoro sam spreman da poverujem da ćemo ovako kljakavi u tu EU i ući u dogledno vreme. Ali ne osećam nikakvu radost zbog toga. Sporni ex ministar privrede Radulović, stečajni šampion, odleteo je prvi iz vlade sa tendencijom da se u nju nekad vrati, jer, tako, čaršija priča, traže Amerikanci. Da li se iko još uvek seća Lazara Krstića? Šta bi s obećanom pravdom i tajkunima? Verbićem i prosvetom?

Zakon o radu podelio je i i onako podeljeni narod (partizanovci i zvezdaši, komunisti i četnici, evropejci i nacionalisti) u nove tabore; izgleda da je taj Zakon smišljen da dodatno ojadi radnike, one koji imaju tu sreću da rade u ovoj zemlji, a možda su i srpski radnici nepovoljni za taj zakon, zavisi od ugla gledanja. Srbiji svakako nedostaju reforme, ali, sa druge strane, nisam siguran da su ljudi u ovoj zemlji spremni za nova stezanja kaiša. Nemogućnost da se ovde išta istera do kraja jeste večito srpsko prokletstvo. Hoćemo zemlju bez kriminala, ali nećemo otvarati dosijee DB-a. Hoćemo obračun sa tajkunima, ali nećemo ni da gledamo političarima imovinske karte i da ih oporezujemo shodno njihovom bogatstvu. Imamo demokratiju, ali ako se kritički progovori o vlastodršcima, nisi patriota i okarakterisan si kao neprijatelj države.

 

Reč-dve o kulturi, toj egzotičnoj zverci. Održana je pre izvesnog vremena 22. sednica Srpskog Književnog Društva, reprezentativnog udruženja kojem i sam pripadam. U situaciji kad se za kulturu izdvaja samo 0.6 % iz budžeta Srbije, susret pisaca koji će proširiti svoju spisateljsku porodicu novim članovima i eleborirati sve one probleme sa kojima se suočavaju svih ovih godina, bio je još jedna prilika za zaključak da je situacija neizdrživa; na kraju krajeva, već su prestali da izlaze mnogi časopisi zbog hroničnog nedostatka para, ukinute su mnoge kulturne manifestacije i čini se da je politika ponovo uslovila i sadržaj kulturnih manifestacija i način trošenja budžetskih sredstava. Priča sa nacionalnim penzijama je, izgleda, otišla u drugi plan, više ih nema, ukinute su. Novi ministar kulture Tasovac je tu prelomio. Nacionalne penzije su, nema spora, potrebne, ali isto tako, moraju se znati stroga pravila za njihovo dodeljivanje. Svaka čast pevačima narodne muzike, rediteljima bez rediteljskog opusa i harmonikašima sa pedigreom, ali nacionalne penzije su, kao i skoro sve ostalo u Srbiji, postale socijalna pomoć koja se drugarski deli mimo realnog značaja ili zasluga onoga koji ih dobija. Razmišljam o tome da li da konačno ušetam u Francusku 7. Da li da se upustim o debatu sa kolegama iz prestonice i svoje nezadovoljstvo utopim u opštu kuknjavu? Pre izvesnog vremena, dobio sam mejl u kojem sam takođe pozvan na Osnivačku skupštinu Organizacije za ostvarivanje reprografskih prava. Pretpostavljam da bi to trebalo da uredi dosad nesankcionisano kršenje autorskih prava kad je objavljivanje štampanih dela u pitanju (skoro su mi ispiratirali drugu knjigu u jednim dnevnim novinama, naravno, bez ikakve nadoknade). To bi mogla da bude dobra vest, baš kao i pokretanje Kulturnog dnevnika na RTS-u. Na HRT-u odavno postoji Pola ure kulture, kao i neke druge emisije kojima se obrazuje i formira ukus mlade populacije (Briljanteen), pa bi i to mogao da bude pokušaj da se stvari pomere s mrtve tačke. Možda je samo sporno vreme emitovanja, tamo negde oko ponoći...

 

U svakom slučaju, ovi energetski proplamsaji ponekih kulturnih trudbenika hvale su vredni. Činjenica je i da je sam potpisnik ovih redova prošle godine imao premijeru pozorišne predstave pod nazivom „Love Me Do“. Igrana je u čast najveće grupe u istoriji muzike „The Beatlesa.“ 9. februara 1964. Bitlsi su u Šou Eda Salivena pokorili svet i promenili istoriju muzike, a naši srednjoškolci su, po tekstu koji sam napisao zajedno sa svojom suprugom, pokorili grad u kojem živim i na sat i po premestili učesnike i gledaoce u neko bolje vreme, na neko bolje mesto. Reakcija ljudi bila je sjajna, i ma koliko se mediji upinjali da predstavu i njene aktere marginalizuju, na Dan ljubavi ovde je pobedila radost, mladost i ljubav.

 

Dok čekam drugi deo decembarske plate, okrećem se onim stvarima koje realnost čine podnošljivijom, okrećem se muzici, pisanju, pozorištu, paralelnim svetovima koji daju smisao i svrhu životu. Ne obraćam pažnju na efemernosti kao što su prazan novčanik i medijsko spinovanje naših „velikih uspeha“. Kao i većina svojih kolega, grčevito se držim za svoje ružičaste naočare u pokušaju da promenim perspektivu. Izvesno je, mi, preživeli delovi onoga što se nekad nazivalo intelektualcima, ponovo ćemo našim tupim kopljima na vetrenjače, a i kako bismo drugačije.

 

I da, pre mesec dana izašla mi je 8. knjiga. Zove se „Kvadrat na crnom kvadratu“. U pitanju je aluzija na poznatu Maljevičevu sliku. Ako nekog uopšte zanima ko je Maljevič. I ako slikarstvo, književnost ili umetnost uopšte nekom ovde predstavlja bitnu kategoriju. Meni, idealisti i tragaču za lepotom, ona je još uvek najvažniji začin života. Čak i kad je stomak prazan.

Ivan Potić

Ivan Potić, rođen 24. maja 1972. godine u Zaječaru, osnovnu školu i gimnaziju završio je u Zaječaru. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odsek - Istorija umetnosti. Od 2001-2006. godine radio u Matičnoj biblioteci Svetozar Marković u Zaječaru kao biliotekar. U avgustu 2006, počeo da...